Гост емисије „Свет са Спутњиком“ био је и Саво Штрбац из Документационог центра „Веритас“. Сви они су у августу 1995. године отишли из Републике Српске Крајине.
Приближава се 5. август када ће Маја Колунџија Зорое славити рођендан, али и сетити се како је провела онај 18. у избегличкој колони. Каже да је пролазила кроз разне фазе, од тога да никога није желела да чује за дан свог рођења, који је многима донео тешке тренутке.
„Знала сам и да будем помирљива, кажем себи то је део моје судбине, онда сам имала фазе да треба да будем поносна што сам извукла живу главу, а сад ове године додатно сам емотивна због трудноће и некако све три те емоције у једном моменту, дану прођу кроз мене“, каже она.
Милан Гулић имао је десет године када је са родитељима у колони кренуо из Бенковца ка Србији, данас је доктор историјских наука који се бави тематиком Срба на простору Хрватске. На питање да ли му избегличко искуство отежава посао и да ли може да утиче на објективно сагледавање те теме, Гулић каже да би историчари требало да се држе начела непристрасности, те да и он настоји да то тако буде.
„Ствари треба осветлити онако какве су биле. Нажалост, историја Срба у Хрватској у целости није била поље које је претерано окупирало српску историографију, што не значи да није било историчара који су се тиме бавили и што не значи да није било врло вредних књига о томе. Нарочито је то важно сада ових година када Срба у Хрватској има јако мало“, рекао је Гулић, додајући да је остало сећање људи док су људи живи.
Каже да ће у наредном неком периоду остати само оно што је записано и зато је важно да силна празна поља у проучавању Срба на подручју данашње Хрватске, Далмације, Кордуна, Лике, Баније, Славоније, Барање осветлити на што је могуће квалитетнији начин, што непристрасније да остане сачувано за нека будућа покољења.
Саво Штрбац, директор Документационо-информационог центра „Веритас“, 1995. године био је секретар Владе РСК. За Спутњик каже да од 2002. године хрватски Статистички завод прати на годишњем нивоу миграције становништва према свим државама у свету. Од тада два и по пута више људи је напустило Хрватску и отишло према Србији него што их се из Србије вратило у Хрватску.
„Процене су нам веома црне. План Туђмана и његовог естаблишмента с почетка деведесетих је да ће српско питање у Хрватској бити решено за сва времена кад Србе сведу на мање од три процента у укупној популацији. То је сад већ негде на граници“, казао је Штрбац.
На питање колико још има непознаница које би волео да реши како би схватио зашто је дошло до 5. августа и прогона Срба из Хрватске, Штрбац каже да му никако није јасно како војска и службе које прате кретање непријатеља нису уочиле покрете хрватских снага.
„Хрватска је покренула 138.000 војника за истовремени напад на Крајину у првом ешалону, а иначе су 200.000 војника „дигли“ за ту акцију. Један пријатељ ми је рекао да је стигла процена из Београда да ће напасти део око Слуња. Не треба бити војно образован, па закључити да 200.000 људи довести негде на линије одакле се креће у напад, па то не може остати тајна, ако неко баш лаички посматра. Из тога се извлаче различите приче да је то издаја. Нисам нашао праве документе који би говорили да је неко издао, већ мислим да се заказало у обавештајном смислу. Обавештајци треба да прате све што се дешава на непријатељској страни“, рекао је Штрбац..
Има још непознаница које муче наше саговорнике, али у једно су сигурни. Много је било деце у избегличкој колони, они су данас одрасли људи расути по целом свету вођени народном пословицом: „оно што те не убије то те ојача“.
„Много је фактора који утичу на развој човека, па сигурно да је у случају свих нас који смо одрастали и у том ратном периоду и преживели јако тешке избегличке године, у неким стварима наглашавам, можда чак и теже од самих оних ратних. Породица нам је растурена на читав свет, живи се од Канаде до Новог Зеланда, овде где сте ви, готово да немате никога сахрањеног, Срби се везују за гробове и гробишта, ми немамо ништа овде. Тек сада су људи почели умирати, тек сада ова земља у правом смислу постаје наша.
Много је фактора који су утицали сигурно тако специфичне околности каква је Олуја била морају оставити траг на човековој души“, рекао је Гулић.
Маја Колунџија Зорое данас у Србији чека треће дете, увек је била оптимиста али тај траг Олује у њеној души увек ће остати
„Никада нисам успела да заборавим, не желим да заборавим и можда сам прешла чекрк више кад сам добила своју децу у Србији, то је нешто где сам се можда мало више примила зато што преко њих видим да је ово део мене, али никад до краја“, каже наше саговорница.
