Пред опште изборе у БиХ, заказане за октобар, међу странкама српског блока води се жестока унутарсрпска расправа. Да ли је у таквој ситуацији могуће пронаћи минимум националних интереса који ни за кога нису спорни? Професор Факултета политичких наука у Бањалуци Милош Шолаја каже да нешто мало оптимизма улива чињеница да још постоји доња граница да је Република Српска неспорна као територијална и геополитичка чињеница.
„Не постоји странка у Републици Српској са седиштем и избориштем у српском народу која би била против и то је та нека танка нит која држи“, каже Шолаја који не спори да власт и опозиција имају различите погледе на позицију Српске и на укупну српску политику у БиХ.
У емисији „Спутњик интервју“ — чија је тема била спољна политика Српске у контексту недавног сусрета премијерке Жељке Цвијановић са Стивом Беноном, бившим стратегом кампање америчког председника Доналда Трампа — Шолаја објашњава да се иза разлика власти и опозиције крију мање-више персонализовани интереси политичких актера и да је управо то највећи проблем.
Чињеница је, каже, да Српска нема јасно дефинисане правце спољне политике, а требало би, иако се то оспорава у Сарајеву.
Историчар Чедомир Антић са Филозофског факултета у Београду уверен је да је Српска већ кренула у правцу самосталног формулисања своје спољне политике. Он, међутим, истиче да Српска не може бити авангарда српског народа и да укупна српска политика треба да се осмишљава у Београду.
„Ми имамо око себе државе у којима је уређена политика према свом народу. Код нас је тешко очекивати да све партије имају нешто око чега се не споре, због комунизма и страних агентура које овде делују, али могуће је да макар држава има конзистентну политику по узору на Хрватску, Бугарску, Мађарску, Турску“, примећује Антић.
Он подсећа да су Срби увек деловали реактивно, па су тако рекли шта хоће тек кад је већина земаља бивше Југославије рекла да хоће независност.
„Тако је било и са Косовом и Метохијом и у Црној Гори. У Српској се догодило нешто врло занимљиво — преузели су хрватски модел. Решили су да окупе све своје земље, да стекну што већу независност, по цену да оставе неке највредније српске земље — Сарајево, део Босанске крајине, део Херцеговине, Мостар. После рата Српска је имала огромне проблеме. Била је економски девастирана, није било инвестиција у њу, Милошевић се поигравао с њом, кад има проблеме у Србији онда успоставља односе, позивао их је да уђу у рат, неспремни, наравно, без икакве идеје. Он је био политички авантуриста. У то време је на власти била једна група људи која је била уцењена догађајима у рату, а део њих је учествовао у одређеним криминалним активностима. Тек када је то прошло, могла је да се створи некаква политика. Али та политика зависи од међународних околности“, објашњава историчар.
Антић ту нову политику везује за тренутак кад је Српска рекла да може да се отцепи.
„Милорад Додик је пре четири године изнео став да, ако се настави са урушавањем Дејтона и свим оним што су радили људи ис СДА, да ће се ићи на то да се 2018. године успостави конфедерација три републике, а потом да се гласа о независности. То је пут. Ја сам уверен да је то једини пут који ми имамо, али он засад не иде тим путем“, констатује наш саговорник.
На питање има ли шансе да Срби у БиХ превазиђу неслагања зарад општег српског интереса и да пред изборе постану свесни да ће свака њихова свађа коштати све Србе, Шолаја каже да би било погрешно рећи да шансе нема, али да је чињеница да су бирачи свеснији тих подела и општих циљева него сами припадници партија.
„Општи изборни амбијент у Босни и Херцеговини је лош. Овде имамо срећу да Република Српска данас-сутра, ако и дође до велике кризе у Босни и Херцеговини, без обзира на ове поделе неће бити крива, јер су велики контрасти, нарочито према дефинисању изборног закона који није промењен. Велике су и супротности између Бошњака и Хрвата као народа, невезано за политичке партије и тај сукоб ће бити вероватно доминантан након избора у БиХ. Оно што се појављује као проблем јесте да обично кад Бошњаци и Хрвати праве проблем, онда направе консензус против Републике Српске, па онда међународна заједница фокусира Српску као кривца“, упозорава Шолаја.
Зато, истиче он, треба имати консеквентну политику Срба према Босни и Херцеговини и према спољним играчима, колико је то могуће, кроз односе који се граде институционално између међународне заједнице и Републике Српске, у самој Босни и Херцеговини или ван ње.
„Ту треба заиста бити доследан. Да ли ће после избора успети да се успостави нека национална коалиција — има неких индиција да би могло да дође до велике коалиције између СНСД-а, као најмоћније политичке партије, и СДС-а, да то буде нека коалиција националног спаса. У том случају би заиста биле добре шансе да се покаже да је Република Српска организован и утемељен политички ентитет који већина њених становника, односно сви Срби, доживљавају у идентитетском смислу као своју државу“, истиче бањалучки аналитичар.
Чедомир Антић изражава наду да ће Српска доћи у позицију да на сваким изборима промени власт и да свака та нова власт прво наследи стару и настави политику у њеним основним цртама.
„Да будемо као Израел по том питању. Да ли ћемо ми сазрети толико — мислим да је то цена независности“, закључује Антић.
