Према тим наводима, у септембру и октобру 1995. године само је узак круг високих војних официра и државних званичника Хрватске знао за планирање те операције.
„И данас се мало зна о највећој бици на овим просторима која се није догодила. Планови за ову војну операцију у Главном штабу почели су да се израђују одмах након завршетка операције ’Олуја‘. За команданте акције на терену одређени су генерали Павао Миљавац и Винко Врбанац“, пише „Јутарњи лист“.
Операција је добила назив „Ватрене кочије“ због начина њеног извршења. Наиме, план је наводно био да се „разрова тло на улазу у Барању“ и на тај начин успостави „ватрени тунел“ кроз које би прошла пешадија.
У ту сврху на предње линије постављено је скоро 1.200 топовских цијеви.
„Жестоким артиљеријским ударом требало је уништити минска поља у Барањи и тиме омогућити продор пешадије у дубину непријатељске територије. За операцију је припремљено пет гардијских бригада, а две су биле у резерви, као и јединице из Зборног подручја Осијек.
Одређена су два главна и један помоћни правац деловања. Главни правци деловања били су Бели Манастир — Батина и Илок. Резервни правац је био Вуковар“, пише „Јутарњи“.
Према наводима загребачког дневника, било је планирано да хрватска војска у року од 24 сата избије на границу са Србијом и да се у року од три дана заврше све војне акције.
Као и у „Олуји“, и у тој операцији је седма гардијска бригада имала значајну улогу. Наиме, управо њени припадници требало је да први избију на српску границу.
„На симболичан начин смо хтели покажемо да су потпуно нетачне све приче да Загорци не знају да се боре“, кажу саговорници хрватског листа.
О припремама хрватске војске за нову војну операцију све су знали и оперативци ЦИА на терену који су о свему обавештавали Вашингтон.
„То доказују документи ЦИА који су објављени пре неколико година. Они јасно показују да су амерички обавештајци и те како рачунали на нову војну акцију хрватске војске и своје надређене у Вашингтону обавештавали да ће Хрвати у тој операцији победити. У обавештајном меморандуму од 12. октобра 1995. године стоји да је Загреб склонији војном решењу ситуације у сектору Исток него преговорима. Наводе како је тадашњи шеф Туђмановог кабинета Хрвоје Шаринић тврдио да Хрватска неће протерати тамошње Србе, али, тврди се у документу, већина хрватских функционера се надала да ће већина Срба отићи“, пише „Јутарњи“.
Међународна заједница је од Туђмана тражила да одустане од војног решења. Према речима саговорника „Јутарњег листа“, на то је пристао тек кад су му предочене процене жртава на хрватској страни.
