Тако су готово сви медији пренели одговор Душана Ковачевића на новинарско питање јесу ли Србији због Косова „везане руке” да решава отворена питања са суседима, пре свега питање положаја и права Срба, и колико таква позиција земље охрабрује наше суседе да по том питању не примењују ни споразуме на које су се обавезали?
„То што смо окружени са 40 милиона људи у НАТО-у је суштина и проблем, па и решење онога што нас данас мучи“, оценио је Ковачевић.
Шта нам је у ствари, са мало речи, и много порука између редова, саопштио цењени драмски писац и члан САНУ?
Да ли је поента у овим закључцима:
- Пошто је Србија окружена са 40 милиона људи који су у НАТО-у — решење је да за Косово прихватимо оно што пропише Западна војна алијанса.
- С обзиром да је НАТО војна организација која је највише помогла стварању независног Косова и комадању Србије — решење је да капитулирамо и да признамо да Косово није део наше државне територије.
- Судећи по томе што је НАТО због Косова и Метохије 1999. године бомбардовао Савезну републику Југославију, решење је да нам „опросте што су нас тукли“, што би рекао чувени Ковачевићев лик Илија Чворовић „сумњивом“ подстанару.
- Због тога што је Србија окружена са 40 милиона људи у НАТО-у, нема друге него да на концу и сама постане чланица Западне војне алијансе.
- Једини начин да решимо све националне спорове са суседима је да им се придружимо под окриљем Северноатлантског пакта.
Или је можда Ковачевић имао ово на уму:
- Србија је окружена са 40 милиона људи у НАТО-у, који је створио независно Косово, али то није ништа у односу на најмногољудније земље света Русију, Кину, Индију, Бразил… које су против независног Косова и Србија би требало на њих да се ослони.
- Србија је у НАТО окружењу које јој угрожава националне интересе, тако да наша земља никако не би смела да постане члан Алијансе већ да остане неутрална.
- Србија би требало да се припрема за политичку конфронтацију са моћним западним војним блоком у чијем је обручу, како би одбранила своје виталне интересе…
Уз мало маште, све ово, и још много тога креативног, могло би да се „учита“ и „допише“ у кратку реплику академика Душана Ковачевића којом је он изнео српски проблем, као и његово решење.
Невоља је, чини се, што није корисно по државу да интелектуалци оваквог формата поводом најзамршенијих и најизазовнијих државних питања излазе у јавност са штурим, неаргументованим и недореченим ребусима.
Јер Србија је пред историјским искушењем и од умних глава се очекује јасан, поткован и утемељен став. Ако га имају и ако желе да га изнесу у овим вихорним временима.
У противном, остаје дилема — шта је писац хтео да каже.