Те двије канонски непризнате цркве у Македонији и Црној Гори поводе се логиком да би евентуалним добијањем томоса од васељенског патријарха непризната црква у Украјини временом постала друга по бројности канонска црква у Васељени, што би отворило пут за признање аутокефалности цркве у Македонији, а потом можда и такозване ЦПЦ у Црној Гори.
Тако портал „Нова Македонија“ наводи изјаву тамошњег вјерског аналитичара Бранка Ђорђевског, који сматра да ће васељенски патријарх дати аутокефалност Украјинској православној цркви Кијевске патријаршије, што према његовом мишљењу значи да је „Цариградска патријаршија спремна на конфронтацију са Москвом јер жели да превлада у православљу“. Све то, сматра Ђорђевски, даје наду да такав потез Цариград може да предузме и у погледу признавања независности Охридске архиепископије Македонске православне цркве:
„Украјина је тест који сада указује на то да ли ће Цариградска патријаршија вући потезе који неће бити угодни за црквену Москву, али и црквени Београд“, тврди Ђорђевски.
У покушај добијања аутокефалности за Украјинску цркву одавно се укључила и држава, па је украјински предсједник Петро Порошенко још у априлу ове године саопштио да је аутокефалност већ договорена након састанка са васељенским патријархом Вартоломејом у Истанбулу. Званични Кијев се надао да Украјина може да добије аутокефалну цркву до 28. јула, односно дана када се обиљежавало 1030 година од покрштавања Руса.
Како је тај датум очигледно већ пропуштен, сада су све наде упрте у исход посјете патријарха московског и све Русије Кирила који ће 31. августа у Истанбулу разговарати са васељенским патријархом Вартоломејом. У расколничким редовима, како у Украјини, тако и у Црној Гори и Македонији, поједини „аналитичари“ толико желе да вјерују у ријешеност васељенског патријарха да призна аутокефалност цркве у Украјини, да ту посјету руског патријарха тумаче као један од посљедњих покушаја Москве да спријечи Васељенску патријаршију у том науму.
Истовремено, међу расколничким цркава такође постоји одређени ниво сарадње, па је познато да је митрополит такозване Црногорске православне цркве Мираш Дедеић у неколико наврата боравио у Кијеву и саслуживао са патријархом УКП Кијевске патријаршије Филаретом Денисенком, док те организације имају и веома сличну идеје у погледу отимања имовине од Руске, односно, Српске православне цркве.
С тим у вези, веома је индикативна изјава патријарха такозване Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије Филарета, који је у недавном интервјуу устврдио да Московска патријаршија у Украјини нема никакву имовину.
„Узмимо на примјер Кијевско-печерску лавру, Почајевску лавру. Ко је њихов власник? То је имовина украјинске државе. Држава је пренијела своју имовину на употребу (јединој канонској) Украјинској православној цркви Московске патријаршије. Али када Украјинска црква буде призната као канонска, биће и једна и друга лавре предате Украјинској цркви, зато што су то украјинска светилишта. Ни Русија ни Патријаршија у Москви немају никакве везе са њима, а оне парохије које су саградиле њихове храмове на свој трошак, то је власништво тих парохија, а не Русије. Стога, Русија нема своју црквену имовину у Украјини“, казао је Филарет.
Такво размишљање готово у потпуности је пресликано и код режима и подржаваоца пројекта аутокефалне ЦПЦ у Црној Гори. По тој логици, црквена имовина је у ствари власништво државе, па је треба национализовати, што је, занимљиво, посве супротан процес у односу на досадашњу праксу црногорског режима који је готово сву своју државну имовину приватизовао и распродао странцима.
Такође, одјеци украјинског размишљања присутни су и у честим захтјевима да „црквена имовина припада Црногорцима“, односно парохијанима који су градили те храмове. Наравно, огромна већина Црногораца не мисли тако, што потврђује и чињеница да СПЦ ужива највеће повјерење народа у Црној Гори, али то не значи да концепт у оба случаја није готово идентичан.
Све у свему, напори на урушавању јединства широм православне васељене не могу се занемарити. Да постоје намјере да се у оквиру православља подупре стварање што више аутокефалних мањих цркава такође је познато. Треба ли рећи да би евентуална одлука или покушај васељенског патријарха да призна аутокефалност Украјинској цркви истовремено произвела несагледиве негативне последице по васељенско православље. Наравно, поставља се основно питање за чији рачун и коме то иде у прилог.
