Подносиоци иницијативе наводе да је Црна Гора 21. маја 2006. године обновила независност и међународно признање, па је „у сусрет (сто)годишњици трагичног догађаја нестанка Црне Горе као независне државе 1918. године, када је нелегално и нелегитимно анектирана од Србије, обавеза Владе (Црне Горе) да ту иницијативу прихвати и упути одговарајући предлог Скупштини да се поништи декрет краља Александра Карађорђевића“.
Потписници иницијативе истичу да уколико би Скупштина Црне Горе поништила декрет регента Александра, „црногорска црква“ би на тај начин потврдила своју аутокефалност, док би држава могла да поврати имовину „са којом је до тада располагала“.
Актуелну иницијативу о укидању одлуке регента Александра Карађорђевића о укидању тобожње аутокефалне црногорске православне цркве из 1920. године треба тумачити са више аспеката који су сви „дискутабилни и контрадикторни“, каже за Спутњик историчар проф. др Александар Стаматовић.
Стаматовић такође додаје да најприје треба разјаснити ко су те наводне јавне личности и кога и шта представљају.
„Евидентно је да се ради о смишљеном сценарију Мила Ђукановића да се група индивидуа која подржава његову антисрпску идеологију појави као иницијатор овог поступка у правном смислу. Не треба много логичке способности и памети да се схвати релација оваквог сценарија. Са друге стране, поставља се питање може ли се са српске стране која не заступа овакав став појавити група угледних личности која би иницирала скупштинску расправу да се ради о фалсификовању црквене историје“, каже Стаматовић.
Саговорник Спутњика сматра да ту иницијативу треба довести у везу са недавно промовисаном иницијативом у виду тзв. апела за враћање црквене инфраструктуре држави Црној Гори.
„Обје иницијативе треба сагледати као настојање антисрпског режима Мила Ђукановића да се зада последњи ударац Србима у Црној Гори у смислу ликвидације њиховог идентитета и њихове асимилације у националне Црногорце. Режим полази од претпоставке да би отимањем црквене инфраструктуре и храмова то у потпуности успио, јер је Српска православна црква сада остала суштински једини гарант успјешног опстанка српског идентитета у Црној Гори“, објашњава Стаматовић.
Са друге стране, наш саговорник примјећује да је сама иницијатива својим произвољним тумачењем историјских факата такође „бесмислена и контрадикторна“.
„Улазак православне цркве у Црној Гори у процес општег уједињења српских епархија у једну и једину Српску православну цркву као наследницу Пећке патријаршије није одлучен било гдје у Србији или у другим српским областима. Он је одлучен на Цетињу 1918. године и у каснијим годинама, и то од стране Светог синода исте те цркве. Тако покретачи те иницијативе нелегитимним проглашавају легитимни Синод и легитимне епископе те цркве и њихове одлуке, што је апсурдно. Ваљда хоће да траже неке нове епископе у историји и неко ново свештенство које би замијенило ове, али их не могу измислити“, каже Стаматовић.
С тим у вези овај историчар поставља питање ко је онда у ствари био легитиман да донесе одлуку о поновном уједињењу Српске православне цркве, истовремено подсјећајући да то никако није могао бити регент Александар Карађорђевић, како тврде подносиоци најновије иницијативе.
„Поглавар православне цркве у Црној Гори архиепископ цетињски и митрополит црногорски Митрофан Бан био је на челу средишњег архијерејског одбора српских епископа који су радили на уједињењу и васпостави Српске цркве. Регент Александар Карађорђевић у канонском смислу као заступник владара (регент) нити је могао укидати нечију црквену аутокефалност, нити потврђивати било чију аутокефалност, јер једноставно то у канонима не постоји. Црквени канони не прихватају и не знају за ту појаву да владар може да дâ и укине аутокефалност некој цркви“, објашњава Стаматовић.
Он додаје и да су васпостава и уједињење епархија Српске цркве, па и оних у Црној Гори, спроведени по свим црквеним канонима и такође потврђени од мајке цркве православља — Васељенске патријаршије, што садашњу иницијативу утолико више чини бесмисленом.
„Чак и да Скупштина Црне Горе као политичко тијело поништи одлуку регента Александра Карађорђевића, та одлука би била ништавна за све православне цркве и православну васељену. Та иницијатива долази чак и до позиције трагикомичности, па бих у том контексту препоручио њеним иницијаторима да надлежном суду у Подгорици поднесу тужбу против тадашњих епископа православне цркве у Црној Гори, као и уопште свештенства православне цркве у Црној Гори, које је практично стопроцентно подржало уједињење. Нека онда туже покојне Митрофана Бана, Гаврила Дожића, Кирила Митровића, ђакона Ива Калуђеровића зато што су били најприје национални Срби, и што су били чланови клира српских епархија, да нагласим — ништа мање српских него оне што су то биле у Србији или било којој другој српској области, и коначно зато што су на легитиман црквено-канонски начин били у сагласју да се васпостави и уједини Српска црква која је силом Турака као Пећка патријаршија укинута 1766. године, а чији је дио неспорно била и Митрополија цетињска“, закључује Стаматовић.
