У атару општине Смедерево почело се са пуцањем из противградних топова на облаке „градоноше“, ради заштите винограда и усева.
Не, није то скорашња вест, мада би, комотно, могла да буде. Веровали или не, „из противградних топова“ пуцало се 1902. године по плану и саветима оснивача Опсерваторије астронома Милана Недељковића, који је 1901. године написао упутства за посматрање непогодских појава и посматрање града.
Недељковић је организовао осматрачку мрежу, лично обучивши осматраче, а на основу прикупљених података постао је стручњак за ту појаву. Да је Србија и у тој области имала признатог научника, сведочи и Недељковићево излагање одржано у Грацу те 1902. године, које је у целости прихваћено и објављено.
После 117 година искуства у противградној заштити, Србија би, која данас целу територију „покрива“ са 1426 лансирних станица од Врања до Суботице, следеће године требало да почне да користи први аутоматски систем противградне одбране, односно аутоматску лансирну станицу. За почетак, њоме ће бити опремљен радарски центар у Ваљеву, који би, ако све буде текло по плану, прве противградне ракете аутоматски испалио на пролеће следеће године.
Пројектна документација је такорећи готова и заједничка радна група Републичког хидро-метеоролошког завода (РХМЗ) и Министарства пољопривреде за десетак дана тај посао треба да оконча, како би се прешло на реализацију, односно набавку „аутоматике“. По речима начелника Центра за одбрану од града РХМЗ Зорана Бабића, до краја године би требало да буде завршена монтажа, а да се у нову сезону одбране од града, која почиње 15. априла, а завршава 15. октобра, уђе са новим системом.
Шта то практично значи, Спутњик је питао управо Бабића, који је на почетку разговора духовито приметио да то руском медију не би требало да буде непознаница. Одмах је стигло и „објашњење“ зашто. Развој аутоматских лансера је прво почео у Русији, на њеном југу, где је пре две деценије чувени институт у граду Наљчику развио читаву лепезу аутоматских лансера, који су нашли примену и ван Русије, чак и у Аргентини. На подручју Балкана првих неколико је, како напомиње, постављено у Републици Српској.
У Србији је, истиче Бабић, РХМЗ пре две године експериментално кренуо са тестирањем једног модела лансера и добијени добри резултати су били одлучујући да се крене у шири и озбиљнији пројекат.
„Будућа мрежа ће прво покрити простор Колубарско-мачванског округа и та пројектна документација је скоро готова, за десетак дана би сви материјали требало да буду припремљени. Ту ћемо искористити постојеће локације, само ћемо мануелни лансер заменити аутоматским и помоћу телекомуникација ћемо све то повезати у јединствен систем. Радарски центар Ваљево ће бити командни центар одакле ће се управљати са 99 аутоматизованих лансера“, навео је Бабић.
Процењено је да управо тај део Србије трпи највеће штете од града. Тако је до половине јула, у овој рекордно нестабилној години, он имао чак 25 дана потенцијално градоносне облачности, због чега је утрошено 1.018 противградних ракета. У истом периоду прошле године испаљене су само 362 ракете.
Објашњавајући како ће систем функционисати, он је подсетио да у Србији већ 15 година постоје аутоматизовани радари у радарским центрима. Сада ће тај дигитални запис — азимут, елевација и количина потребних ракета, бити једним телекомуникационим системом пренесен до лансирне станице и када лансер заузме командовану позицију, ракете ће аутоматски по команди полетети ка облачној зони, прецизирао је саговорник Спутњика.
Наравно, то што ракете више неће лансирати стрелци, не значи да се може без људског фактора. У сваком радарском центру радиће дипломирани метеоролог, који ће помоћу све технике, електронике, софтвера, уз помоћ петочлане екипе, управљати радом целог система.
„Његова одлука је извршна, то значи да он покреће цео аутоматски процес рада, он на основу метеоролошких параметара, прогнозе времена, сондаже атмосфере, свих других података, доноси одлуку о започињању дејства, односно засејавању одређеног облачног простора. У тренутку када он донесе метеоролошку одлуку, стартује комплетна аутоматика“, наглашава Бабић.
Према подацима, досадашња ефикасност противградне заштите у Србији била је од 63 до 74 одсто са постојећим системом. Саговорник Спутњика је уверен да ће се аутоматски систем одразити на ефикасност.
„Ми апсолутно верујемо да хоће. Да бисте добили неке показатеље у метеорологији, минималан период рада и прикупљања података је пет година. Досадашњи подаци о доказаној ефикасности, на чему су радили наши научни институти, добијени су на основу базе података од 20-30 година. Ми ћемо након минимум пет година поредити резултате, оне које смо имали и оно што смо данас добили“, указује начелник Центра за одбрану од града.
А те године истраживања и анализа неопходне су зарад само једног минута. Како објашњава, у њиховој струци време се мери минутима, јер су процеси бурни, а сваки минут драгоцен. За седам-осам минута ни од чега се створи разоран градоносни облак, кумулонимбус.
„Ми смо рачунали када излазна команда изађе из аутоматског система, она се стрелцу преноси путем радио-везе. Док он прими команду, док подеси елементе, изврши лансирање, па онда дужина пута ракете, то време је било између минут и по и два, да реагенс стигне у циљану зону. Ми сада овим системом то време сводимо на испод једног минута. Значи, повећаће се брзина уноса реагенса у циљану зону и надамо се да ћемо добити и боље резултате. Да није тако, сигурно много моћнији од нас не би радили са таквим системима“, закључио је Бабић.
План је да се аутоматски систем постепено уводи и у друге радарске центре, да се зависно од расположивих финансија део по део Србије занавља и модернизује. Све што радимо радимо, углавном, да заштитимо пољопривредну производњу, подвукао је саговорник Спутњика.
