Драгачевски сабор трубача у Гучи несумњиво је, ако не највећи, онда један од најважнијих културних брендова Србије. Свиђало се то модерним „покондиреним тиквама“ или не.
Сабор који је први пут одржан 1961. године временом је од малог, сеоског вашара постао најпрепознатљивији српски бренд фестивалског типа, а кад је реч о значају Гуче, илустративна је изјава бившег српског премијера Војислава Коштунице: „Ко не разуме Гучу — не разуме Србију“.
О значају Драгачевског сабора трубача за мештане варошице у западној Србији, уредник „Недељника“ Ненад Чалуковић, који је рођен у Гучи каже да је Сабор обележио Гучу која би, да га није, „била само још једна паланка каквих има мноштво у Србији“.
„Сви Драгачевци, односно људи из Гуче су емотивно везани за Сабор јер су заједно са њим расли и одрастали. Наравно, увек постоји жеља да то буде нешто боље и модерније. Било је ту и неких неслагања како би Сабор требало организовати, али без обзира на све, Гуча траје и поред свих изазова, што традиционалних, што модерних“, каже Чалуковић за Спутњик.
Он се подсећа да је током деведесетих било прича да се Сабор не организује и(ли) да се пребаци у неки други град, пошто у самој Гучи једно време нико није свирао трубу, али су мештани успели да га сачувају.
„Гуча је вероватно најбоља слика Србије“, наглашава Чалуковић.
Небојша Грујичић, главни уредник културног часописа „Модерна времена“, подсећа да труба није традиционални српски инструмент и да је у српску музику дошла из војних оркестара, нарочито после Првог светског рата.
Најбољи трубачи су традиционално долазили са југа Србије, а Гуча је било једно мало место где су трубачки оркестри долазили да „измере“ своје вештине како би касније могли да учествују на свадбама и прославама.
То је почело да се мења средином осамдесетих година и за то су најзаслужнија два филма тог то доба — Паскаљевићев „Анђео чувар“, у коме се појављује оркестар Фејата Сејдића, и Кустуричин „Дом за вешање“.
Истовремено, појављује се и талас тзв. ворлд мјузика, који трага по свету за неким аутентичним звуковим који би у испражњену љуштуру поп музике, која је већ тада била на издисају, убацио нове садржаје.
„Онда је дошао рат и распад Југославије, а на врхунцу тренда ворлд мјузика Кустурица је направио Андерграунд и тако је труба постала заштитни знак Балкана. Бреговићева музика за Андерграунд је тачно одговарала западној перцепцији Балкана као неког мрачног места којим колају дивље страсти и безумни ратови, тако да се та звучна кулиса савршено уклопила у тадашње трендове и труба је постала заштитни знак Балкана од средине деведесетих година“, додаје Грујичић.
То је, према његовим речима, имало добре последице у смислу да су се развили одлични оркестри, тако да је труба препозната као нека врста бренда српске музике, а Гуча као средишња тачка која има туристички потенцијал, где људи могу да дођу, попију и провеселе се, односно да се „обезнане од музике и алкохола“.
У развоју Сабора и „феномена“ Гуче, значајан је и поларитет између Гуче и Егзита који се појављује након петооктобарских промена, што је, према Грујичићевом мишљењу — банална подела.
„То је, заправо, једна врста културолошко-политичке ствари. Гуча, то је Балкан, то су дивљаци који лочу, док је Егзит урбана музика која представља нашу копчу са западном цивилизацијом. И једно и друго је, наравно, чиста будалаштина која је служила у једном тренутку као добра метафора за биполарни поремећај у коме се налази Србија између баналних цивилизацијских концепата који се убацују и који, најчешће, треба да послуже за нешто друго“, каже саговорник Спутњика.
Растом туристичког потенцијала Гуче, долазило је до неизбежног пораста „употребе кича и симулације изворне музике“. С друге стране, истиче Грујичић, у музичком смислу, Балкан је једна врста „македонске салате“ у којој је удробљено свашта — од Блиског истока, преко Медитерана до Средње Европе, тако да је тешко говорити о изворној аутентичности.
Гуча је, као и Егзит, постала један вашар, од којег се не очекује никаква културна или музичка мисија, него је манифестација на којој се људи сретну, провеселе и попију, а таква врста вашара постоји свугде у свету.
Таква врста фестивалске музике прешла је после 2000. године свој врхунаца и данас и Егзит и Гуча прате „траг новца“, односно намењени су, у добром делу, странцима и њиховој представи како требају да изгледају фестивали „локалних традиција“, закључује Грујичић.
