Амерички председник Доналд Трамп потписао је Закон о одбрамбеној политици вредан скоро 716 милијарди долара, у којем је посебна пажња посвећена Руској Федерацији. Наиме, тим документом САД замрзавају испуњавање Споразума о отвореном небу с Русијом, док она „не буде почела поново да га поштује“.
У војном буџету констатује се и постојање претње у Европи због „руске агресије“, за чије обуздавање је потребно предузети војне мере заједно са савезницима из НАТО-а. Тако се у склопу „Европске иницијативе за обуздавање“ предвиђа потрошња 6,3 милијарде долара, која ће утицати на повећање војног присуства САД на граници са Русијом.
Заменик директора Института стратешких студија и прогноза са Руског универзитета пријатељства народа Никита Дањук каже да је повећање војног буџета САД везано за њихов покушај да се супротставе све већој војној моћи Русије и Кине.
„У том смислу довољно је погледати америчку стратегију националне безбедности, војну доктрину и нуклеарни програм. Зато овде ништа не би требало да нас изненађује. Наиме, јасно је да војни буџет носи одређену поруку не само о спољној политици и позицији САД на међународној сцени, већ и о унутрашњој, јер Доналд Трамп покушава да добије подршку војног сектора, али и читаве наменске индустрије, чији су кругови веома утицајни. Такође, повећање буџета за шест одсто може да помогне Доналду Трампу да заради још неке политичке поене, посебно пред предстојеће изборе за Конгрес“, каже Дањук.
Нови амерички војни буџет није изненађење ни за Предрага Рајића из Центра за друштвену стабилност, јер, како објашњава, представља континуитет америчке политике.
„САД настављају ове године, а сасвим сигурно ће тако бити и наредне, да се у свим својим буџетским периодима на исти начин баве својом спољном политиком. Чињеница да је Русија апострофирана као једна од главних, ако не и кључна претња такође није изненађење, јер је и то питање континуитета САД. Е сад, зашто је то тако? Па зато што је политика великих држава или великих, крупних система као што је амерички, налик оним танкерима који се врло тешко окрећу у неком другом правцу, па није реално очекивати да се може нагло окренути политика једне такве силе као што је Америка, поготово према државама које дуги низ година сматра такмацима“, напомиње Рајић.
Он додаје да председник САД свакако има велике надлежности, али са друге стране има и одређена ограничења, што се најбоље види у погледу буџетске политике. Буџет, наглашава Рајић, доноси Конгрес, а не председник САД, па је у том смислу Доналду Трампу за спровођење своје политике неопходна подршка Конгреса.
„Иако је амерички председник наизглед у лагодној ситуацији, јер већину у оба дома Конгреса и даље имају његови партијски саборци републиканци, проблем је у томе што је Доналд Трамп неко ко има другачију визију спољне политике, која је латентно изолационистичка. Он се усмерио пре свега на Далеки исток, док Руску Федерацију опште не перципира као претњу. Он такође нема ни неко разумевање за трошење средстава када је у питању НАТО, јер не види да постоји претња чланицама у Европи од стране Руске Федерације, али проблем у томе што његово мишљење не деле колеге из најутицајнијег крила републиканске партије — неоконзервативци“, појашњава Рајић.
Овај буџет, као и све оно што је апострофирано у њему и што се односи на Руску Федерацију, јесте питање компромиса који је амерички председник морао да направи, оцењује Рајић.
„Оно што је Трамп добио у овој врсти политичке трговине јесте чињеница да је овај буџет већи него прошле године и превазилази све буџете у време Обамине администрације. Трамп је успео да повећа плате војницима и свим лицима која су запослена у војсци, што је било једно од његових предизборних обећања, а он и иначе ужива прилично високу подршку у армији, па је Трамп овим сасвим сигурно успео да заокружи своју гласачку базу. То му је у овом моменту било много много важније од тога која ће држава бити перципирана у оквиру буџетског закона као америчка претња“, категоричан је Рајић.
Наш саговорник додаје да иако цифре наведене у буџету делују импозантно, шест милијарди долара колико је издвојено за америчко присуство у Европи заправо није превелика цифра.
Тај новац је, каже, одвојен за сервисирање постојећих америчких војних снага у Европи, конкретно на источном крилу. Оне су сада присутне у Пољској и то по систему ротације и овај новац је довољан да би те снаге, које су по бројности релативно скромне, ипак биле добро опремљене и могле да функционишу онако како је то било замишљено на НАТО самитима.
„Дакле, нема ту неког великог померања, али оно што може бити далеко интересантније јесте да ли ће Вашингтон пристати на понуду Варшаве и Тиране. Наиме, Албанци траже отварање НАТО базе на свом тлу, док Пољаци желе отварање баш америчке војне базе, са далеко већим бројем војника, и спремни су да за то одвоје сва неопходна средства како то Американце не би коштало ништа. Треба видети какву ће одлуку Пентагон и Доналд Трамп донети сходно тим предлозима“, каже Рајић за Спутњик.
