Буњевци су, како каже, више пута у последњих 10 година тражили да се поништи акт у форми наредбе из 1945. године којим се сви Буњевци, без обзира на личну изјаву, „имају сматрати Хрватима“. Реч је о акту дискриминације која датира још од пре Другог светског рата — Буњевцима је заправо забрањено да се тако изјашњавају, објашњава Кујунџић Остојићева за Спутњик.
„Из политичких разлога ондашња Хрватска сељачка странка у потрази за гласовима налази овде буњевачку дијаспору коју уз помоћ Католичке цркве врло лако преводи у Хрвате. То је ишло полако и врло смишљено, а ′45. је била једна од тачака у целом том процесу“, каже она.
Кујунџић Остојићева додаје да Буњевци желе о томе да говоре на стоту годишњицу Велике народне Скупштине, на којој су била 84 буњевачка делегата, сваки је биран на хиљаду становника, те напомиње да су на истој скупштини била два Хрвата. Данас у Србији живи 16 и по хиљада Буњеваца, а Хрвата има 58 хиљада. Хрвати, рецимо, имају Завод за културу, у коме упорно негују управо буњевачку културу. „Оно што добијају од своје матичне државе и Републике Србије неупоредиво је са оним што ми добијамо од државе“, каже председница Буњевачког националног савета.
„Управо таквим ставом наше државе и свим тим историјским дешавањима дошли смо до тога да је огроман број припадника буњевачке заједнице остао или отишао да се изјашњава као Хрват. Хрватској је циљ да њена национална мањина у Србији буде што већа, а може бити већа не тако што ће се досељавати Хрвати, већ ће ово мало Буњеваца што је остало прећи у Хрвате“, тврди Кујунџић Остојићева.
Још није познато каква је процедура за укидање акта из 1945, а Покрајински секретар за образовање, управу, прописе и националне мањине Михаљ Њилаш за Спутњик каже да ће о њему вероватно прво одлучивати Одбор за питања уставно-правног положаја Покрајине. „Колико знам, нико у администрацији још није имао прилику да види о каквом се документу заправо ради, али претпостављамо да је реч о наређењу полиције“, каже он.
„Прво је питање да ли документ уопште постоји као правни акт, да ли је појединачан или општи, да ли се ради о ситуацији где Скупштина треба да донесе декларацију о укидању, то је сложено правно питање. По мом мишљењу, тако бисте могли да тражите укидање стотина хиљада аката из времена једне диктатуре. Ово питање можда има само политички значај, ако га уопште има. Њиме се отвара Пандорина кутија око питања шта је све могуће тражити да се укида“, каже покрајински секретар за националне мањине.
Њилаш додаје да правило да се неко не сме изјашњавати као Буњевац одавно није део правног поретка Републике Србије, у којој се људи слободно изјашњавају о националној припадности и да у складу са тим Буњевци, као и Хрвати, имају свој национални савет.
Он подсећа да се за нешто више од два месеца у Војводини одржавају избори за националне савете, те да би кампања могла бити један од разлога што се ово питање управо сада поново потенцира.
Председница Буњевачког националног савета Сузана Кујунџић Остојић каже да су припадници њеног народа свесни чињенице да се живот Буњеваца после толиких година дискриминације неће рапидно побољшати укидањем спорног акта, нити резултатом избора у Националном савету, али додаје да, ако ствари остану какве јесу, Буњеваца ускоро у Србији више неће бити.
Нема их ни у Мађарској, чија је скупштина одбила да им призна статус националне мањине, водећи се закључком Мађарске академије наука да су Буњевци етничка група Хрвата, али и због негодовања Хрватског националног већа у тој земљи.
Ова етничка група доселила се пре више од три стотине година из залеђа планина Динаре и Свилаје, најпре у Лику и Славонију, а затим и на подручје Барање, Баната и Бачке.
