Минојска ерупција спада у ултраплинијски тип. На скали вулканске активности она је за два степена превазилазила ерупцију Везува 79. године нове ере и Свете Хелене из 1980, а за један степен експлозију планине Пинатубо 1991. и Кракатауа 1883. године. Вулкан је избацио 40-80 кубних километара стена, а еруптивни стуб достигао је висину од 38-39 километара. Снага експлозије може се упоредити са јачином од 200 хиљада атомских бомби бачених на Хирошиму. Сматра се да је ерупција проузроковала пад критско-минојске цивилизације.
Раније су научници могли само приближно да израчунају старост ових слојева, јер су за то били потребни прилично велики узорци дрвета, који садрже неколико десетина годова. Таква идеја није имала смисла и није омогућавала да се тачно израчуна време када је ерупција вулкана изазвала привремено захлађење на Земљи.
Истраживања спроведена раније показала су да се минојска ерупција догодила између 1650. и 1500. године пре нове ере. У новом раду научници су захваљујући новим мас-спектрометрима анализирали 285 узорака дуговечног дрвећа — борова из Калифорније и храстова из Ирске, који живе скоро пет и две хиљаде година. Пошто снажна вулканска ерупција узрокује пад транспарентности атмосфере на целој Земљи и глобално захлађење, годови дрвета постају тањи. Старост годова могуће је било одредити помоћу радиокарбонске анализе.
Научници су на узорцима из различитих делова света пронашли четири веома уска года, чија је старост око 3600 година. Према њиховом мишљењу, узрок за то је минојска ерупција.
„Археолози и геолози одавно расправљају о томе када се ерупција десила — писана сведочанства, артефакти и други споменици културе указују на један датум, а радиокарбонска анализа на друго време. Ми смо успели да приближимо ове две процене“, објаснила је Шарлота Пирсон са Универзитета у Аризони (САД).
Након добијања узорака стабала, научници су израчунали удео угљеника С-14 са око триста годова формираних између 18. и 15. века пре нове ере. Поредећи ове податке са класичном геохронолошком скалом, Пирсонова и њене колеге су открили да је старост артефаката са острва Санторини у великој мери прецењена.
Заправо, они су покривени земљом не 1628. године, већ 30-40 година касније, 1600-1580. године пре нове ере. Ово прецизирање не само да помаже да се археолози, геолози и физичари помире, већ и сведочи да би многи други спорови, на пример „ратови“, око почетка ере новог краљевства у Египту, могли бити узроковани сличних грешкама.
Пре ерупције супервулкана, савремени архипелаг Санторини био је једно острво. Крајем 17. века пре нове ере катастрофална ерупција уништила је средину острва и оставила за собом удубљење од 133 кубних километара, које је скоро одмах потопило море.
Разарање острва изазвало је цунами који је преплавило суседни Крит, као и „бомбардовање“ других околних острва еруптивним материјалом и вулканским пепелом. Ово је нанело смртоносан ударац критско-минојској цивилизацији и, како сматрају неки историчари, дало основа за легенду о Атлантиди. Последице ове катаклизме осетиле су се и у древном Египту и многим другим великим државама крајем бронзаног доба.
