Новак Ђоковић је, ко зна који пут по реду, запушио уста „Неверним Томама“, овај пут никад спектакуларније. И доказао да је један од најбољих тенисера свих времена. Ако не и најбољи.
Федерер, Надал и Сампрас освојили су више гренд слемова од Ђоковића (Сампрас није освојио титуле на сва четири, фали му Ролан Гарос), али је Ноле национале једини тенисер у историји који је комплетирао „Златни мастерс“.
Истина је, Федерер и Надал освојили су више титула и окитили су се златом на Олимпијским играма (Надал у синглу, а Федерер у дублу са Вавринком), али ниједан од њих тројице нема тако разноврсну колекцију пехара као Новак Ђоковић. Нити ће је имати…
Како било, прича о томе ко је најбољи, а ко најгори у „светом тројству“ савременог тениса — Федерер, Надал и Ђоковић је филозофски бесмислена попут чувеног схоластичког питања колико анђела стаје на врх игле, а за сваког од наведених постоје разлози зашто (ни)је најбољи.
Извесно је само да су њих тројица најбољи свих времена у „белом спорту“ и да смо ми који смо их гледали имали привилегију да уживамо у партијама најбољих. А то ће, имајући у виду нашу епску традицију, постати предање о којем ћемо уз гусле приповедати унуцима.
А у време кад се унуцима буде приповедало о највећем српском спортисти свих времена, заборавиће се (Богу хвала) како су неки од нас били недостојни Новака Ђоковића, његових резултата и свега што је својом вештином и понашањем учинио за сваког грађанина Србије.
Да се није појавио Ноле и данас би можда у многим светским круговима о Србима владао стереотип као задриглим, брадатим злочинцима… Јер таквим су нас и у филмовима приказивали. Ђоковић је за кратко време пацификовао политичко-пропагандни стереотип о Србима како већим нацистима од нациста.
А како смо му ми то вратили?
„Босна је тешка, теретна земља и овде није лако живети, ако је човек само за центиметар виши од просека. Мени је случај дао тај центиметар и осудио ме на испаштање“, написао је Меша Селимовић.
А Новак Ђоковић није виши од нас не за центиметар, него за метар. Па му је махала/паланка тај метар наплаћивала пљувањем кад год јој се указала прилика, поготово кад је пао на 20. место, после 223 недеље на челу АТП листе.
Завиривало му се у тањир: „Не једе месо зато је и пропао“, пљувани су његово окружење и најближа фамилија, развлачен је по таблоидима као да је старлета или, далеко било, „контроверзни бизнисмен“, да не кажемо криминалац. Да не причамо да је мало ко од оних који су му замерали двадесети у било чему и у свом селу, а камоли на свету.
А онда се вратио кад су га сви отписали. И то титулом на Вимблдону. И то му је било мало, па је у позним тениским годинама остварио резултат за Гиниса. И запушио уста „најгорим хејтерима“. Показавши тријумф воље невиђен у спортској историји.
После свега, остаје једно питање на које вероватно никада нећемо добити одговор: колико су „хејтери“ мотивисали Новака да се врати кад су га сви отписали?
Знамо да Новаку никад није недостајало ината и да је до многих победа дошао управо захваљујући овој не баш најпозитивнијој националној особини. А сазнати нећемо јер је наш најбољи тенисер Новак Ђоковић сувише велики џентлмен да би се спуштао на ниво својих пљувача.
Зато би било добро да у оно време кад Новак Ђоковић буде на заласку каријере, кад поново падне испод 20. места на АТП листи, а такви дани ће сигурно доћи, „хејтери“ заћуте. Ваљда су до сада научили да сваком лошом коју изрекну о Нолету не говоре ништа о шампиону него о себи.
Латинска пословица каже да Јупитеру и волу нису допуштене исте ствари. Преведено на српски: волови су још већи волови кад блате Јупитера.
Зато би сви који заусте да кажу неку лошу о Нолету требало да се угризу за језик и заћуте. Чисто да не испадну још већи волови.