У ексклузивном интервјуу за Спутњик износи и своје мишљење о ситуацији на Косову, о „злоћудном утицају“ Русије на Балкану, а открива и како је доживео то што му је као „претњи за националну безбедност“ забрањен улазак у БиХ.
— Било је то добро позориште: дали су ми папир на коме пише да представљам међународну опасност за целу земљу. Можда БиХ комуницира са Немачком, Украјином, САД, Етиопијом и они имају некакве спискове, а сасвим случајно сам и ја доспео на тај списак. Не сећам се да сам ишта говорио о БиХ, увек сам се понашао максимално коректно и верујем да је реч о глупој и ружној случајности, каже Прилепин и у шали додаје да је захвалан на бесплатној пи-ар кампањи јер ће се сада његове књиге још боље продавати.
Често долазите на Балкан и знате да је ситуација овде веома сложена. Имамо и проблем Косова, а у току су дискусије како га решити.
— Знам за то, имам о томе своје мишљење и са пријатељима, па и са онима који су са мном ратовали у Донбасу, разговарам о томе, али никада нећу долазити у госте једној земљи или на територију бивше Југославије и износити своје мишљење ако ме нико не пита. Али мислим следеће: док год не пуцају и не убијају људе, треба чувати мир. Ако се, не дао бог, нешто деси, понашаћу се друкчије. Али дотле сматрам да немам права да се мешам у унутрашње ствари.
Без Русије је фактички немогуће решити питање Косова. Постоје ли црвене линије за Русију по питању решавања тог проблема?
— То су ствари дубоко ситуативне. Сутра нам могу категорички рећи — ову линију никад нећемо прећи, а прекосутра се све промени. Превише је компоненти. Да у свету као актери постоје само Русија, Србија, Украјина, Косово, Немачка, то би било једно, али имамо још и САД, и то озбиљно мења игру. Често кажем да кад би САД узеле две недеље или месец дана одмора, много бисмо успели да променимо и у нашим, и у вашим пословима. Али тамо постоје велике бомбе, озбиљан противник, штавише, у самим САД је све компликовано: републиканци, демократе, Трамп, стални конфликти… И те црвене линије се све време померају тамо-вамо. Али ја сам оптимиста: ако народ има одређени циљ, одређени задатак и таквог неоспорног пријатеља као што је Русија, треба веровати да ће се једном то решити.
Прво што сваком Русу кажу у Србији је — ми смо браћа. Тако су говорили и за Русе и Украјинце. Многи кажу да је Русија изгубила Украјину управо зато што је то пријатељство узимала здраво за готово. Слично се десило и у Црној Гори. Може ли се претпоставити да таква опасност прети и у Србији, јер знате да је Запад уложио и улаже много средстава и напора да то наше пријатељство поквари.
— Односи између Русије и Србије, Руса и Срба нису случајни. Са Бугарима смо спорадично имали братске односе, између Русије и Пољске било је кратких периода симпатија. У целини гледано, не верујем ни у какво словенско братство. Њега нема и не треба се секирати због тога. Треба тражити пријатеље тамо где је то проверено временом, културом и међусобним односима. Између Руса и Срба због православља, културе, књижевности, савезништва у многим ратовима, због тога што нисмо једни друге никада издали, веома су снажни односи. Зато то сећање, прошлост, инерција увек ће бити јачи. Да, сада неке земље могу да утичу на одређене структуре кроз финансије, кроз деловање неких саветника, преко директног притиска специјалних служби, али постоји становништво Србије, дух народа, постоје ствари које се не могу ничим самлети и променити. Верујем да 80 посто становништва Србије одлично зна да постоје тренутни односи и тренутни пријатељи, и постоји Русија која је нешто што је дато. Нешто што постоји хиљаду година не може се променити са 15 минута пропаганде, чак и веома јаке. Што се тиче Украјине, поређење није баш на месту зато што је Украјина држава састављена од више делова. Југоисток Украјине пре или касније ће се вратити Русији, као део Украјине — ми не желимо да то буде Русија. А постоји западни део Украјине који је био под веома снажним утицајем Аустроугорске. У том смислу Украјина ће се распасти: један део ће отићи Пољској, један део Мађарској, један Русији, један Турској. То је веома сложен конгломерат и ако му је таква судбина, ништа се не може.
Хоће ли Запад то дозволити?
— Ни Запад није нешто вечно. Данас имате Запад, Европску унију, сутра их можда неће бити, прекосутра ће можда избити сукоб унутар Запада. Или ће нешто затражити од Русије, дајте нам нешто у Африци, Азији, а ми ћемо рећи, хајде да то решимо. Политика је то. Неће ту нико сећи наживо и откидати комаде, него постоји нужност да се деси нешто што је неизбежно и оно ће се десити.
Противници руског присуства на Балкану кажу да је њен утицај малигни, да Русија није никакав пријатељ Србије него гледа своје интересе. А као пример често наводе да је Русија отишла са Косова 2003. Како бисте одговорили онима који тако мисле?
— Увек постоје разлози и противразлози. Разумем ситуацију у целини и имам пријатеље који раде у Србији у економској сфери. Русија потпуно мирно, под равноправним условима учествује на тендерима, предлаже Србији решења ових или оних економских питања. Ово није више 1995. или 2000, Русија схвата да је Србија један од малобројних пријатеља у Европи чије вредности треба да буде свесна. Друго, Русија се труди да се понаша максимално коректно јер ако будемо активно инсистирали на томе да је Србија наш пријатељ и наш тројански коњ у Европи, то ће само покварити ситуацију. Путин увек има дугорочну слику о свему, па и о односима Србије и Европе. Он никад неће правити нагле потезе ако не треба. Они ће се сада градити сасвим друкчије и нама можда иде у корист да Србија буде део Европе, али део Европе са нашим менталитетом. То је могућност да се ресетују односи са Европом изнутра, преко Србије, да не покушавамо да улазимо у сукобе. То треба избегавати, не треба да Русију оптужују да се понаша грубо и оштро. Мислим да је дошло време друкчије политике. Ако читав свет хоће да нас се плаши, ми треба да кажемо: не, не, изволите, сви сами праве свој избор. И Срби сами праве свој избор: хоће ли у ЕУ или не, хоће ли ову или ону економску корист, али у целини, ми ћемо Србима ставити до знање да се бавимо истим. Живимо у сложеном свету где смо негде спремни да нешто дамо да бисмо потом добили више.
Написаћу поему о Кустурици
Написали сте доста књига. О чему још нисте писали? Можете ли, на пример, писати о Србији?
— Не верујем да ћу писати дело о Србији, јер је ипак потребно ту живети дуже. Можда бих написао неку поему у прози о Емиру Кустурици, о томе како сам се сусретао с њим, како сам гледао његове филмове. Од момента када сам погледао његов први филм прошло је, можда, 25 година, гледао сам га целога живота, с њим је повезан огроман део мојих естетских погледа, животних, психолошких. А потом смо се видели, долазио сам код њега у госте. Наши ставови, наша заједничка политичка некоректност, наш другачији однос према постојећем поретку у свету. Можда ћу писати о Емиру… Али највероватније ћу писати биографију Сергеја Јесењина. Желим да напишем његову биографију зато што све што су о њему писали до сада чини се да или није сасвим тачно или је сасвим нетачно. Желим да напишем књигу која неће бити теорија књижевности, већ књига о живом човеку.
Имате ли поруку за своје српске читаоце? Шта им саветујете, како да се понашају у ова тешка времена за Србију, могу ли да у вашим књигама пронађу нешто што би било надахнуће за одлучујуће моменте српске историје?
— Мислим да је то део наше заједничке историје, разумете, грађански рат који се догодио на територији ваше земље са суседних територија, он се и код нас непрестано догађа. Имао сам веома много пријатеља из Србије у Донбасу, имао сам веома много блиских пријатеља. Све што описујем у својим књигама јесу веома страшни и тешки моменти који су почели да се догађају од тренутка распада моје земље. Описивао сам своје осећаје, своју младост, свој рат, своје страсти, а затим, током процеса писања књига нешто је почело да се мења. То је историја болести и историја оздрављења истовремено, у књигама. И Русија почиње да се мења и та инерција ће се вероватно пренети даље. Ви то нећете прочитати у новинама, нећете видети у филмовима, нећете то видети на друштвеним мрежама, то може да се види само у књижевности, када неки витамини у почетку мењају човека, потом његову околину, а потом целу његову земљу. Оно што се догодило с Русијом од 1995. године до 2015. године мени је потпуно незамисливо, 1995. године ни једне једине секунде нисам веровао да ћемо се икада вратити, да ћемо бити земља коју ћемо поштовати, да је нећу доживљавати као земљу коју су окупирали други зли људи. Прошло је 20-30 година, и ја живим у другачијој атмосфери. У то треба веровати, јер ако верујете у другачију Србију, у исправну Србију, поштену Србију, праведну Србију, све ће тако и бити.
Опширнији интервју погледајте у видео-прилогу…
