Милан Игрутиновић из Института за европске студије оцењује да још није реално да се такве прогнозе остваре, али да су политичке поруке из Француске и Немачке усмерене на припрему јавног мњења за заокрет. По њему, прво би требало да се формирају институционалне структуре које такве тектонске промене могу да подрже.
Говорећи о формирању европске војске Игрутиновић истиче да су неки елементи новог безбедносног система већ формирани.
„Оно што Макрон с једне стране потенцира је на линији онога што у Немачкој ради СПД као мањински део коалиционе влaде, a то је коришћење Трампове појаве како би се Европа дистанцирала од Америке и направила сопствени корак отклона од САД, а не само да чека да је Трамп изгурава кроз неке своје унилатералне кораке, пре свега у економском смислу.“
Они покушавају да искористе одијум који је Трамп изазвао у једном делу мејнстрим политичке јавности у Бриселу, Паризу, Берлину, а делимично и у Лондону, каже Игрутиновић.
„Осећају да је тренутак да се та јавна перцепција европске безбедности може померити од Америке, што донекле значи и од НАТО-а. Међутим, тренутно не постоје институционални механизми, још нису ни замисливи, на који би начин то могло да се уради у пракси.“
Игрутиновић објашњава да је СПД мањински партнер у коалиционој влади, а да је Ангела Меркел на неки начин већ преклопила ту иницијативу рекавши да није још време да се размишља о корацима који иду мимо америчке воље, држећи се етаблиране ЦДУ-ове линије која је на линији јаке трансатлантске везе са Америком.
„Међутим, Макрон поново жели да дебату о војној независности ЕУ врати у жижу јавности јер је то начин да се ствари мењају и да се почне размишљати у другачијим категоријама. То краткорочно неће имати ефекта, средњорочно можда, али због изборног периода у ЕУ тешко да се у наредном периоду нешто конкретно може променити. Осим ако у међувремену не дође до неких драматичних преокрета.“
На питање колико су реални захтеви Хајка Маса за већу европску финансијску самосталност, с обзиром да светски финансијски систем почива на долару, наш саговорник каже:
„У техничком смислу, то вероватно није тешко изводљиво, али је питање да ли постоји економски разлог да би се то урадило, на пример, у контексту приступа иранском тржишту. Америчке санкције према Ирану секундарно ће погодити европске фирме. Међутим, европске фирме су се углавном изјасниле да ће се повући са иранског тржишта да не би ризиковали да их Американци санкционишу. Зато је питање да ли ће постојати економска подлога која ће натерати ЕУ да формира нови платежни механизам и да ради нешто мимо САД.“
Дмитриј Журављов, директор Института регионалних проблема, сматра да ће се Америке осамостаљивати прво Немачка као лидер ЕУ, а за њом ће кренути цела Европа.
Он оцењује да Европа жели да буде независна од америчке политике јер су захтеви САД непредвидиви и све већи.
„Европа жели да буде независна од америчке политике, која јој данас тражи једно, сутра друго, а прекосутра ће јој тражити да не купује руску нафту и гас него америчку и то трипут скупље. Али тешко да они желе да изађу из светског финансијског система зато што им је он потребан. Европске финансијске институције нису још дорасле америчким“, каже Журављов.
Он такође сматра да је идеја о европској војсци тешко спроводива у пракси.
„Скупо је правити своју армију. Хоће ли се данашња Европа одлучити на то зато што је много хваљени европски стандард умногоме резултат тога што Европа у послератним годинама практично није трошила на одбрану. Декоративне европске војске постојале су само да би се сачувала добра политичка самосвест европских земаља. Европа је тако могла да улаже у социјалу, привреду, а војне напоре преузеле су САД са њиховим нуклеарним оружјем. Велико је питање колико би коштало да се изгради своја војска, а америчка замоли да оде и колико ће година то трајати.“
Александар Шпунт, директор Института инструмената политичке анализе истиче да је иницијатива на америчкој страни и да треба имати у виду да се на политичком плану сучељавају Немачка и САД, али да је економија најмоћније државе Европе нешто мања од економије једне америчке државе, Калифорније.
„То су ствари које се у светској економији апсолутно не могу поредити. Зато наравно Европа реагује на Трампове акције. Друго, Европа схвата да ако Америка буде даље у конкурентској борби користила свој политички утицај да би свом опоненту — ЕУ нанела озбиљну штету, то ће за њу бити врло компликовано. Зато игра на већу самосталност од САД — она је логична и јасна“, закључује Шпунт.
