Убиство Александра Захарченка је, показаће месеци пред нама, важан и „крупан“ догађај, после којег више ништа неће бити исто. Најпре у Украјини, а затим, ланчаном реакцијом — и другде.
Најпре због тога што је тим чином сахрањено све што је постигнуто Минским споразумима. А то је била једина солидна основа да се крене путем деескалације. Како после овога преговарати?
Едуард Басурин, вероватно и водећи ауторитет из војних структура Донбаса, већ је за убиство Захарченка оптужио Службу безбедности Украјине и безбедносне структуре САД. Према његовим речима, акција нема за циљ само ликвидацију лидера Доњецке Народне Републике, већ и ширу дестабилизацију која ће кулминирати фронталним нападом украјинских снага на Донбас.
Порука Кијева: Рат
У Кијеву звецкају оружјем већ дуго. Упозорења да се сличан терористички напад могао очекивати још током одржавања Светског првенства у Русији било је поприлично, а 24. августа је на познатом Тргу независности, уз присуство саветника америчког председника за националну безбедност Џона Болтона, одржана велика војна парада. Поруке из Кијева су биле све јасније и све чешће. Ипак, део упућених аналитичара, како из Москве, тако и из Доњецка, није све то узимао за озбиљно, уз тврдње како је то политика за унутрашњу употребу у Украјини, хомогенизацију бирачког тела пред предстојеће изборе и ширење маневарског простора за неке будуће преговоре.
Убиство Захарченка је већ схваћено као порука Кијева да се криза неће решавати политичким преговорима, већ ратом. Па ком обојци, ком опанци.
Друга важна ствар јесте и што бољег саговорника од Александра Захарченка за политичке преговоре са властима Донбаса Украјинци никада више неће имати са друге стране стола.
Да, војни ангажман убијеног лидера Доњецке Народне Републике јесте био турбулентан, он је на првим линијама фронта два пута рањаван, а у августу 2014. године преживео је и покушај атентата. Међутим, његова (нажалост) кратка политичка каријера обележена је израженом тактичношћу и стрпљивим чекањем да се до решења дође политичким путем.
Више нема спремних на компромисе
Са једне стране, Захарченко је постао први човек Донбаса у тренутку када се цело подручје налазило у неописивом хаосу, град је био опкољен са три стране, међу устаницима није постојала јасна субординација и координација, а издаје и продаје различитих типова су бележене на дневном нивоу. Завести ред, успоставити хијерархијску вертикалу и затим градити институције у таквим условима није посао за свакога. То је постигао стрпљивим радом и феноменалним тактичким потезима, захваљујући којима је бројне одметнуте групе ставио у функцију вишег циља и увео у законски поредак.
Са друге стране, желео је политичко признавање тог успостављеног институционалног система, како од старне Кијева, тако и од „нормандијске четворке“, на томе је пуно радио и показивао спремност на одређене компромисе. Можда и највеће поводом организације локалних избора. После убиства Захарченка у Доњецку више неће бити политичара спремних на било какве компромисе.
Порука Русије — ко разуме, схватиће
Последње, а вероватно и најважније, јесте реакција Русије. У Москви су цео случај схватили као поруку Кремљу и изигравање договореног. Председник Русије Владимир Путин изјавио је да је то „подли чин“, те да су починиоци „изабрали пут тероризма, јер не желе да траже мирно решење сукоба“. Sapienti sat! Или, како се у српском језику каже: „Ко разуме, схватиће!“. Са терористима се не преговара, против њих се бори свим средствима, дозвољеним и недозвољеним, а пошто „не желе мирно решење спора“, добиће сасвим другачије, „немирно решавање“.
Имајући у виду досадашње одлуке Владимира Путина, треба очекивати низ асиметричних решења против Порошенкове власти, а којима ће бити ојачане структуре и позиције ДНР и ЛНР и провоцирана дугорочна дестабилизација у самом Кијеву.
Могу ли на то пристати ЕУ и САД? Одговор је једноставан: не могу. Због свега следи нова спирала немира и различитих врста сукобљавања, која ће почети у Украјини, а наставити се на разним другим местима.
