У емисији „Свет са Спутњиком“ историчар и публициста Немања Старовић указује да се више десетина хиљада терориста налази на веома малом простору какав је Идлиб и да међу њима месецима долази до одређених чарки, па и оружаних сукоба.
Веома важан фактор, када се говори о Идлибу, јесте и Турска. Старовић објашњава да Турска сматра Идлиб својом зоном интереса, будући да је он повезан са кантоном Африном који је Турска са својим снагама и савезницима раније заузела. Турска је чак поставила своје контролне тачке унутар самог Идлиба, којима са друге стране парирају контролне тачке сиријских власти и Руске Федерације. Истовремено треба истаћи да су и Турска и Русија део астанског процеса у којем учествује заједно са Ираном и властима из Дамаска.
Турска покушава да на неки начин успори намере сиријских власти које су нестрпљиве да што пре поврате и ту енклаву.
„Турска сматра да је потребно дати више времена да се дође до јасне диференцијације између наоружаних група, да се будуће операције што је могуће прецизније усмере на најрадикалније џихадистичке елементе из некадашњег Нусра фронта, који је био део џихадистичке мреже Ал Каиде, као и да би такође индискриминаторни напад могао да доведе до нежељених хуманитарних последица“, каже Старовић.
Према његовим речима, повратак Идлиба под власт Дамаска свакако не одговара САД. У симболичком смислу то би представљало дефинитиван крај револуције коју је Америка подржала 2011. године.
„У крајње техничком и оперативном смислу то би умањило значај Сједињених Америчких Држава и треба очекивати да Америка покуша да саботира споразум из Астане, тако да не бих искључио и то на шта Руси упозоравају, да би могло да дође до нових инсценираних хемијских напада који би послужили да се новим америчким ударима поремети статус кво на терену“, истиче Старовић.
Сиријски председник Башар ел Асад, према оцени пуковника у пензији Илије Кајтеза, покушава да на крилима досадашњих победа што је могуће више заокружи територију.
„Сада је дошао ред на Идлиб где се окупила шаролика коалиција те такозване опозиције Асаду, иза чијих леђа стоје пре свих САД и помало Британија, Француска и Немачка“, наглашава Кајтез и додаје да три европске земље више статирају у овоме сукобу, него што су толико значајни актери.
Значај Идлиба, оцењује Кајтез, јесте у заокруживању територије, али у једном симболичном значењу да ли ће коначно Сједињене Америчке Државе признати да су у Сирији остале кратких рукава.
Наши саговорници су сагласни да је рат у Сирији прошао кроз различите фазе и да је Сирија успела да консолидује оружане снаге уз велику и свесрдну помоћ Русије.
„У последње три године, односно од уласка Руске Федерације на ратну позорницу, долази до тог великог преокрета, до велике подршке коју, заједно са иранским снагама, Руси дају снагама Башара ел Асада и од тада ми видимо да се једна по једна елиминишу претње опстанку сиријских власти и сиријске државе у облику који познајемо“, каже Старовић.
Он подсећа да је прво у координацији са курдским снагама уништен такозвани „калифат исламске државе“, да би затим један по један били елиминисани џепови које је држала наоружана опозиција у централним деловима државе, око Хомса и Хаме, као и у близини Дамаска.
Рат у Сирији је на пролеће ушао у осму годину. Према неким проценама погинуло је око пола милиона људи, милион је рањено и негде око дванаест милиона житеља Сирије, односно око половина становништва, јесте расељено.
„Сирији се десило најгоре, а то је да се преко њене територије надгорњавају велике силе“, објашњава Кајтез.
Бела кућа је схватила да оно што је некада представљао њен циљ, 2011. и 2012. године, а то је обарање режима Башара ел Асада, сада ни у којем случају није изводљиво. Старовић сматра да су Американци своје амбиције прилагодили реалном моменту и поставили мање циљеве. Један од њих је свакако безбедност Израела, истиче наш саговорник.
„Видимо да и Руска Федерације има разумевања за америчке захтеве да се, на пример, иранске трупе изместе најмање 100 километара од израелских граница, односно од Голанске висоравни, што је лакше договорити, него спровести у пракси, јер Иранци немају превише мотива да поштују такав договор Москве и Вашингтона“, каже Старовић.
Други још важнији мотив САД јесте да се на један прави начин утемеље на североистоку Сирије, додаје он. То су она подручја која су под контролом Курда, чији су главни савезници управо Сједињене Америчке Државе.
„Управо тај простор североистока Сирије за САД у некој даљој перспективи представља територијални клин из којег ће моћи да пројектују своју моћ на три стране — према самој Сирији, према Турској, са којом су односи све компликованији, и према Ираку, у којем Америка такође убрзано губи своје позиције у корист Ирана, па чак и на територији ирачког Курдистана, где су иранске позиције све јаче“, наглашава Старовић.
О размештању америчких противракетних система на североистоку Сирије наш саговорник каже да делују реално и сматра да то може бити у складу са америчким пројекцијама и америчким намерама.
„Што се тиче могућег напада на Идлиб, то такође не бих искључио, али мислим да уколико до таквог напада дође, да ће он бити превасходно маркетиншког карактера, као што је био онај са пролећа ове године, када су Руси упозорени најмање пет или шест часова уочи напада“, закључује Старовић.
