„Ја никада нисам имао порив, ваљда зато што је место ово на којем сам рођен, село Ћелије на шумадијској Колубари, Лајковац у којем живим и бело Ваљево у којем већи део моје душе обитава, нисам имао никад то осећање да, живећи овде, нисам истовремено и у српској престоници“, каже нам писац „Лајковачке пруге“ док шетамо старим ћелијанским мостом куда је и пруга некад пролазила. Открива нам да није имао намеру да се „прикући негде у Београду“: „То није једноставно могуће, моја природа није таква. Ја се осећам душевним поседником Колубаре и брда. Шта такав човек, који има такав посед, треба да тражи у стану од 30 квадрата на Дорћолу? Моје релације су другачије“, говори Бели Марковић о једном од својих важних избора.
Обилазећи најважнија места пишчевог живота, она иста која су се настанила и у његовим књигама, брзо смо разумели зашто кроз оба ова света — стварни и литерарни —тече најславнија српска река. Те снажне слике Марковићевог детињства, заједно са писцем, откривамо на местима сусрета историје и књижевности, јаве и снова Р.Б. Марковића. Разуме се да кроз све, као артерија — тече Колубара.
