То је у емисији Радија Спутњик „Од четвртка до четвртка“ изјавио историчар Милан Гулић са Института за савремену историју.
Он наглашава да је то један велики проблем за који не постоји довољно воље, понајвише због тога што би откривање масовних гробница у Хрватској могло дати другачије светло тог, како се обично представља, „потпуно чистог и легитимног ’домовинског рата‘“.
Јесу ли су се бар створили услови да се Срби врате у завичаје у Хрватској одакле су прогнани?
— За почетак је потребан повратак имовине. Већина људи који су у неким зрелим годинама отишли са тог простора сада су углавном пензионери. За повратак млађих људи, осим повратка имовине, потребно је и да се обезбеде услови за запослење, а они ће се лакше обезбедити уколико имате више повратника, уколико постоје људи који могу да носе националну идеју и да се боре за та права.
Представници Србије и Хрватске састаће се 4. септембра у Осијеку како би проблем прогнаних са политичког пребацили на хуманитарни ниво. Да ли је касно за такав корак?
— Боље икад, него никад, али је тај процес трагања за несталима поприлично стао у последње две године са променом политичке климе у Хрватској. Уласком Хрватске у ЕУ тамошња власт готово да је у неком тренутку помислила да више никоме ни за шта не мора да пружа објашњења. Важан је и онај тренутак када су пред Хашким трибуналом ослобођени Готовина и Маркач. То је био онај моменат када је Хрватска добила папир да је у потпуности водила праведан рат, а ми добро знамо да то није било тако.
Председница Колинда Грабар Китаровић прети да ће у преговорима ЕУ и Србије инсистирати на питању несталих Хрвата?
— Уопште не сумњам у то. То није добра воља. У време када је Хрватска улазила у ЕУ, Србија ни на који начин није могла да омета тај процес, али је у том тренутку могла барем мало да пусти глас и да каже да се многа права српског народа у Хрватској крше и да нису спроведена. Не заборавите да је Хрватска добила сваку слику из православних цркава, а са друге стране, Србија је 25 година ћутала о десетинама хиљада станова, о имовини својих предузећа, чак и о несталима. Не бих рекао ни да је проблем у Хрватској, већ у Србији која не говори довољно гласно шта је оно на шта Срби имају право. Годинама нисмо урадили ништа на повратку, али хајде да покушамо.
Колико Вас је изненадило то што су Ангела Меркел и Доналд Трамп разговарали, поред ситуације о Сирији, и о Западном Балкану?
— Процес и решења неких питања овде су на самом крају, наравно мислим на КиМ. Изгледа да је потребно повући још неке потезе са различитих страна, да се оно што се већ систематски дефакто ради готово 20 година, приведе крају, а то је да се заокружи та некаква независност јужне српске покрајине и чини се да је управо то разлог зашто се о томе прича на тако високом нивоу.
Меркелова је напоменула да је територијална целовитост, каква је сада створена, једна вредност. Како сте Ви то протумачили?
— Више је него јасно шта је Меркелова мислила. Политика Немачке је да је Косово независна држава и мислим да ту нема апсолутно никаквог двоструког тумачења и ако бисмо били искрени, разграничење је постигнуто, али јако давно.
Наредни део њене реченице јесте да подржава сваки договор Београда и Приштине који ће довести до мирног решења…
— У томе није остављено готово никаквог простора. Разграничење за Ангелу Меркел је негде на Копаонику, а формално-правно је негде на Шар-планини. Претерано се даје на значају њеним речима које не одступају од званичне политике Немачке и Запада према Србији и према КиМ.
Американци не искључују предлог разграничења. Да ли то подразумева уступак да косовски политичари дају север Косова зарад неких општина на југу Србије?
— Питање је шта је разграничење, с обзиром на то да имамо Устав који јасно прописује где је граница Србије. Имамо и Резолуцију 1244, која је међународни документ. Некаква трампа територије нити је могућа, нити ће до тога доћи. Ради се само о покушају да се покаже да постоји могућност да се учини нешто другачије од онога што се очекује, а то је независност.
Да ли би председници и Косова и Србије могли да се договоре без мешања великих сила?
— Ако погледамо историју простора Косова и Метохије у последњих сто и нешто година, колико је оно враћено у састав српске државе, од краја Балканских ратова, није постојао готово ниједан тренутак, осим евентуално једног периода Југославије, када је то било мирно подручје. Дакле, нити је власт Краљевине Србије ту лако успостављена, нити су у годинама након Првог светског рата Албанци прихватили нову југословенску државу, нити је лако на крају Другог светског рата успостављена југословенска власт. И у социјалистичком периоду било је више побуна, иако је албанско становништво на том простору било готово држава у држави. Подсећам да је Косово прогласило независност први пут још 1991. године, са оном нелегалном скупштином и нелегалним референдумом и да је то одмах подржала Албанија. Ту договора ни у једном тренутку није било, а не може га ни сада бити, осим ако Београд не пристане на оно што се од њега тражи.
Рамуш Харадинај је упозорио да би промена границе са Србијом значила рат и да једино од тога корист има председник Русије…
— Нисам сигуран на који начин је то повезано и нисам сигуран коме би на овом простору био потребан рат у овом тренутку, али не видим зашто би Русији одговарао рат на Балкану. Не бих рекао да последњих неколико деценија Русија покреће ратове због дестабилизације.
Да ли би могло да дође до размимоилажења Српске православне цркве и државе по питању коначног решења косовског питања?
— У вековима када није постојала српска национална држава, Српска православна црква је била оно што је српски народ очувало да постоји као посебан европски народ са својим идентитетом и са својом историјом. Важност СПЦ за Србију и за српски народ у целости је несумњив и о томе би требало да воде рачуна сви у овој земљи, од верника, преко оних који верници нису, до оних који обављају важне политичке функције. СПЦ је једино што све Србе на свету у потпуности спаја. Њено мишљење јако важно и ако погледамо баш простор Косова и Метохије, шта нам је остало сем нешто људи у енклавама и наше цркве. Нисам сигуран да је потребно на било који начин гађати камењем представнике Цркве, нарочито оне који и даље бораве на Косову и Метохији, који чувају и државу Србију и српски народ на том простору. Мишљење наше Цркве је од изузетног значаја и требало би нарочито водити рачуна о томе шта кажу представници Цркве који живе на терену, јер њима је најтеже.
Министарство одбране Русије тврди да терористи припремају провокацију хемијским гасом у Сирији како би оптужили званични Дамаск. Отвара ли се опет сукоб у том делу света?
— Не би било немогуће да се тако нешто догоди, јер се примењује америчка политика на Блиском истоку готово по истој матрици — да се оптужбама за хемијско наоружање издејствује војна интервенција, која је унапред планирана. Инсценирани злочини су нешто што већ готово пуне три деценије прати америчку политику према појединим регионима света. Код нас је то био случај Маркале, па онда и Рачак, где су побијени терористи представљени као убијени цивили. Таман када помислимо да је ситуација у Сирији пред коначним расплетом поново се ствари врате унатраг. Када се помене Сирија мени је заиста прва асоцијација потпуно упропашћена земља. Види се, међутим, да ту ствари још нису готове, да амерички интерес ту у потпуности није остварен и да је питање да ли ће се Сирија умирити пре него што САД постигну оно због чега је читава та ситуација и покренута, а то је потпуна промена режима и геополитичке позиције.
