„Разговори између Београда и отцепљене области нису основа за трајна решења, јер су они само наставак процеса који су до тога и довели. Једна расправа о постојећим проблемима могла би се у тим околностима испоставити као потребна пре са Тираном, него са Приштином. Албанска суштинска моћ лежи у Тирани, а нипошто у Приштини“, истиче Вимер у ауторском тексту за „Вечерње новости“.
Према његовим речима, дијалогом Београда и Тиране могло би да се створи политичко-економско тржиште за цео Западни Балкан.
У тексту полази од, како наводи, саопштења Амбасаде САД у Београду да је предстојећа јесен нарочито повољан термин за споразум Србије са ЕУ о могућем чланству и указује да би пре тога требало уговорно решити одређена спорна питања која постоје у региону.
У том контексту он се пита „зар се сада не ствара притисак да се јесен фиксира као рок за решење проблема на Косову?“, преноси Танјуг.
Подсећа и да ће ускоро бити обележен крај Првог светског рата и Версајског уговора, као и да су после чувених „14 тачака“ америчког председника Вилсона, Централне силе Версај доживеле као превару и диктат, па су била отворена врата за следећи европски рат.
„Ако заиста хоћемо да смиримо неко стање, не смемо се надовезивати на разорна искуства Версаја. Пре свега, због тога што се од Србије захтева сагласност за решавање објективно постојећих спорних питања, која при тачнијем и ближем посматрању представљају наставак агресије против једне државе-оснивача УН, то јест СРЈ. Да ли хоћемо да једну нацију видимо сасвим понижену?“, пита Вимер.
Сви знамо, констатује, како је било онима који су немачки потпис ставили испод Версаја.
„Да ли сада хоћемо да помирљиво гледамо да се исто дешава српској страни? Хоћемо ли да због будућег развоја у Европи опет имамо на располагању једну бакљу рата коју по потреби могу запалити данас тако уобичајене ’невладине организације‘?“, пита даље Вимер.
Апелује да се не сме заборавити како су ратови на Балкану, почев од 1990, били оправдани глобалистичким размишљањима.
„Сагласност у Београду за оно што је у основи наметнуто, више је него ’операција на отвореном срцу‘. Тиме они који су — за Герхардом Шредером — ратом против Југославије прекршили међународно право, своју одговорност за тај рат премештају на плећа оног Србина који ће свој потпис ставити под тај диктат и поцепати српску нацију. Да ли се баш то хтело?“, додаје Вимер.
Овај дугогодишњи посланик Бундестага сматра да је могло бити другачије.
„Мора се поставити питање о томе зашто ЕУ, због своје раније одговорности за рат против СРЈ, није прескочила принцип ’приступање после потписа‘ и понудила приступање, а затим решавање отворених питања? Овако, Београду се намигује вишеслојном фатаморганом, а у стварности се изазива заоштравање ионако заоштрених проблема. Онај ко је дрско изазвао рат против Југославије, требало би да сада српској нацији обезбеди правду“, истиче Вимер.
Питајући се „зашто у свим овим околностима наметати и притисак времена“, те ко је последњих деценија и на који начин проблеме на Балкану користио за себе, Вимер у првом реду помиње Велику Британију.
„По суду немачких дипломата, који су такође седели за столом, Велика Британија је увек и најпре имала у виду каква би дејства уговорена решења на Балкану имала на развој њихових изазова на британским острвима. Зато је влади у Лондону мање било стало до стања и мира на Балкану“, наводи он. У свом размишљању даље полази од питања „да ли потреба за журбом потиче само из околности да ће на јесен Лондон напустити ЕУ и на балканска дешавања изгубити утицај?“.
„Али, зашто се од Београда тражи да плати цену за то што Лондон неће више играти са ЕУ? Блискоисточно мировно решење, које то име тек треба да заслужи, има потребу за резервним простором на Балкану“, указује Вимер.
Како додаје, Трамп ради на том решењу под великим притиском, али нико данас не може рећи који ће маневарски простор он уопште имати после међуизбора у САД новембра ове године.
„У Вашингтону се кофе мржње и непријатељстава изручују на председника који ’прети‘ да ће се са Русијом и на Блиском истоку споразумети у корист мировног решења. Рат пролази у Вашингтону увек, а споразумевање представља ’смртоносни ризик‘. Али, треба ли Београд зато да пристаје на обавезивање? Гледа ли америчка амбасада на српског суседа Румунију, где се једна чланица ЕУ управо разлаже? Да ли је то оно што се Србији обећава? Никако. Зато: Даље руке од Србије!“, закључио је Вимер.
