За православне цркве обично важи правило да ништа не преламају преко колена — црква као вишемиленијумска организација одлуке промишља дуго и опрезно пре него што одлучи да унесе битне промене у своје редове.
Отуда и одлука Цариградске (Васељенске) патријаршије да својим свештеницима дозволи други брак делује као да је прва по части православна патријаршија помало пожурила да донесе одлуку која је одбијена на свеправославном сабору 2016. године одржаном на Криту. На том сабору нису учествовале четири православне цркве, међу којима је и Руска православна црква (РПЦ).
Према речима новинара листа Политика Миленка Пешића, одлука је донета због ситуације у САД, где Цариградска патријаршија има највише парохија и где има доста разведених свештеника.
„То отвара простор за трвења и сукобе у православном свету и видећемо како ће друге цркве реаговати на такву одлуку. Она није универзална и не важи за Руску или Српску цркву, али у сваком случају постоји могућност да неке цркве следе пример Цариграда“, тврди Пешић.
За Јурија Табака, историчара религије из Москве, одлука о другом свештеничком браку је питање повезано са модернизацијом цркве и њеном хармонизацијом са тенденцијама новог времена.
„Корени модерне породице су ослабили, а ако свештенику није дозвољен други брак, он може да напусти цркву. Историјски гледано, било је случајева када су модернизација или реформа доводили до раскола у цркви. Узмимо, на пример, староверце у Русији или старокатолике на у Европи. Међутим, не мислим да ће одлука о другом свештеничком браку довести до нечег озбиљног. То није велики догађај. То може да доведе до канонских контроверзи или до контроверзи у вези са континуитетом, али не мислим да ће довести до озбиљнијих последица“, каже Табак.
Други свештенички брак није једини камен спотицања којим Цариградска патријаршија уноси смутњу међу православне цркве. Пре неколико дана, после посете московског патријарха Кирила цариградском патријарху Вартоломеју, саопштено је да Цариградска патријаршија не одустаје од признавања до сада непризнате Украјинске православне цркве (УПЦ).
Признању УПЦ противи се велики број помесних православних цркава, истиче Пешић и додаје да уколико Цариградска патријаршија, као прва међу једнакима по части, покуша да наметне одлуку о признању Украјинске цркве, може да изазове велики потрес у православном свету.
Таква одлука може да доведе до тога да многим непризнатим црквама буде отворен пут признања, сматра Пешић. Црквено питање Украјине, према његовим речима, неодвојиво је од политичког питања Украјине и њеног односа са Русијом.
„У сваком случају, знамо да је цариградски патријарх под великим утицајем Ватикана и Вашингтона, тако да сматрам да ако Константинопољ донесе одлуку о признању УПЦ, то је политичка одлука да се Кијев што више одвоји од Москве“, каже Пешић.
Чак и да Цариградска патријаршија донесе одлуку о признању Украјинске православне цркве, питање је колико ће помесних цркава прихватити такву одлуку, додаје он.
Једину корист од такве одлуке могу да имају украјински политичари, који би је сматрали својом победом.
На политичку позадину одлуке указује и Табак, који наглашава да би одлука о признању УПЦ довела до поделе универзалног православља. Москва се противи признању Украјинске цркве, јер није јасно ко заправо тражи аутокефалност, каже он.
„За аутокефалију се обратио председник Украјине и то је редак случај у историји цркве да се секуларна особа обраћа патријарху по црквеним питањима. То је изван оквира црквеног права. Поред тога, није јасно ко ће добити аутокефалност, јер у Украјини постоје три православне цркве — једна од њих је канонска, Украјинска црква Московске патријаршије, док су друге две неканонске. За Украјину је то политичко питање, јер она жели да уједини све три цркве и створи једну моћну институцију“, објашњава Табак.
Иако у Кијеву верују да је ствар у вези са аутокефалијом решена, Пешић је убеђен да постоји простор за компромис између Москве и Цариграда, а као знак за тако нешто је, према његовим речима, изјава митрополита Илариона, који се у Московској патријаршији бави спољним односима и који је присуствовао разговорима московског и цариградског патријарха, да треба бити обазрив када је у питању аутокефалност УПЦ.
Према Пешићевим речима, питање је када и да ли ће бити примењена одлука Цариградске патријаршије, а Табак мисли да то може да се развлачи бесконачно.
„Са становишта црквеног права, да би црква постала аутокефална мора да испуни многе захтеве. Украјинске цркве морају да се сложе међу собом, а поред тога, оне морају да буду званично признате. Све то може трајати унедоглед. Као и код преговора о приступању ЕУ, преговори трају дуго, земљи се постављају многи захтеви“, објашњава Табак.
Са једне стране, постоји историја спорова између Московске и Цариградске патријаршије, као што је био спор у вези са надлежношћу над црквама у балтичким републикама, а са друге стране, цариградском патријарху није у интересу да улази у дубље спорове са Москвом, додаје Табак.
Не треба заборавити ни чињеницу да се Цариградска патријаршија налази на територији Турске, која сада има срдачне односе са Русијом, па би утицај турског председника Реџепа Тајипа Ердогана могао да наведе цариградског патријарха Вартоломеја да не примењује одлуку о признању украјинске цркве.
