Наиме, председник Венецуеле Николас Мадуро оптужио је бившег председника Колумбије Хуана Мануела Сантоса да стоји иза августовског атентата дроновима на њега, док је бразилски председник Мишел Темер недавно послао војску на границу са Венецуелом, након сукоба тамошњег становништва и избеглица из Венецуеле.
Коментаришући изјаву бившег председник Колумбије, а сада сенатора Алвара Урибеа, који је рекао да је за нормализацију ситуације у суседној Венецуели потребно почети „инвазију“ на ту земљу, проф. др Душан Васић са Факултета за пословне студије и право и бивши амбасадор СР Југославије у Мексику у емисији „Спутњик интервју“ је рекао да је Латинска Америка део света познат по интензивним емоцијама, па давање овако запаљивих изјава није ништа необично.
„Међутим, треба имати на уму да је ова изјава Алвара Урибеа дата у тренутку када се против њега у Колумбији води истрага због оптужби за наводну повезаност са неким парамилитарним ’Ескадронима смрти‘ и наручивањем убистава. Не верујем да ће неко у Колумбији прихватити његов поклич и кренути оружјем на Венецуелу, али треба знати да та земља данас има веома моћну војску, најбројнију стајаћу војску у читавој Јужној Америци. Око 450.000 војника је стално под оружјем, а Колумбија за војску издваја између 3,5 и четири одсто националног буџета. Међутим, ако погледамо историју, та држава заиста јако дуго није ратовала са неком суседном земљом“, напомиње Васић.
Како каже, последњи велики рат који је та земља водила био је сукоб са Перуом, пре Другог светског рата, око територија у горњем сливу реке Амазон. Тај спор се окончао 1934. године и ту је, додаје Васић, престао колумбијски интервенционизам.
Колумбија је додуше, наставља гост „Спутњик интервјуа“, ратовала и током корејског сукоба, 1949. године, када је слала своје трупе у Кореју, где су оне ратовале раме уз раме са америчким трупама.
„Американци су то запамтили и настојали да одрже континуитет блиске сарадње са Колумбијом и њеним трупама. Колумбија је свакако јако упориште САД у том делу света, тим пре што је једина латиноамеричка држава која је глобални партнер НАТО-а. То је заиста преседан у том делу света, па можемо рећи да ако САД свим земљама у суседству Венецуеле ’дувају за врат‘, онда је то посебно случај са Колумбијом. Наиме, споразум НАТО-а и Колумбије дао је могућност Сједињеним Америчким Државама да могу своје трупе да доведу на територију Колумбије, да изводе вежбе и евентуално, у случају неког имагинарног напада на Венецуелу, да ураде оно што они сматрају да је неопходно“, оцењује Васић.
Ипак, како додаје, не треба заборавити ни то да је историја односа Колумбије и САД помало болна по Колумбију.
„САД стално настоје да буду политички и војно присутне у тој земљи, а дуго времена Америка је имала своје базе у Колумбији, мада су оне једно време биле и затворене. Вашингтон је такође повремено слао трупе у ту земљу где су оне давале подршку једној или другој побуњеничкој струји, или су пак имале неку функцију у односу на Венецуелу, ако ништа друго оно барем да застрашују власти у Каракасу. Међутим, оно најзначајније десило се 1903. године, када је Колумбија доживела насилно отцепљење, односно САД су помогле отцепљење Панаме, а Колумбија је била обавезана да потпише споразум којим је и признала Панаму као независну државу“, подсећа Васић.
На питање у којој мери су оправдане тврдње венецуеланског председника да бивши лидер Колумбије стоји иза атентата на њега, а да су у то умешане и САД, Васић каже да за сада не постоје чврсти докази за тако нешто.
„Али Американци су тврдили да немају никаве везе ни са убиством чилеанског лидера Салвадора Аљендеа, иако се касније показало да су они све то организовали. Такође, један норвешки пасионирани пратилац ’Викиликса‘ нашао је депеше у којима изричито стоји да су САД 2004. године планирале да убију председника Боливије Моралеса. Не би ме изненадило да се можда за двадесет година опет појаве неке такве депеше из којих ће произаћи да су Американци заиста и планирали да направе неку интервенцију у Венецуели, као што су својевремено направили на Куби“, указује Васић.
Како каже, тешко је проценити колико дуго ће Мадуро успети да одолева притисцима са Запада. Међутим, уколико социјални и економски проблеми дођу до нивоа да незадовољство становништва постане доминантно, он ће изгубити власт и без притиска споља, закључује Васић.
