Принцеза Олга Андрејевна Романов, чија је бака, велика кнегиња Ксенија Александровна 1918. године за длаку избегла трагичну судбину свог брата цара Николаја Другог и његове породице, била је гост наше престонице у оквиру манифестације „24 сата елеганције“.
Олга Романов је у Београду, између осталог, положила цвеће испод споменика свом рођаку цару Николају и присуствовала промоцији српског издања њене аутобиографије „Принцеза Олга Романов: Босонога принцеза“ у Кући краља Петра Првог.
Између ове две активности, Спутњик је са њом разговарао о породици Романов, детињству и животу у Великој Британији, али и о амбицији њене мајке да је уда за принца Чарлса.
Како вам се свиђа Београд?
— Оно што сам успела да видим је апсолутно величанствено. Нажалост, немам пуно времена, програм је изузетно густ, тако да стално идемо са места на место. Из кола сам имала прилике да разгледам прелепе зграде, дивне паркове. Људи су врло љубазни.
Започели сте дан полагањем цвећа на споменик вашем рођаку цару Николају. Да ли сте задовољни местом на којем се налази сећање на њега?
— Споменик је сам по себи монументалан и величанствен. На прелепом је месту. Одушевљена сам. Врло ме је гануло и разнежило што је српски народ подигао овај споменик и што уме да цени све напоре које је мој ујак уложио у погледу просперитета српске нације.
Какав је био цар? Нисте успели да га упознате, али претпостављам да ви знате неке детаље из његовог живота који су мало познати широј јавности.
— Николај је убијен 1918. године, а ја сам рођена 1950. Не знам довољно о њему, јер је мој отац о Цару говорио као о свом ујаку. Увек је истицао да је био добар ујак, с којим је волео да проводи време и да путује. Моја бака, која је била његова старија сестра, умрла је када сам ја била мала. Отац никада није говорио о револуцији, никада није спомињао лоше ствари. Говорио је о њему из породичне перспективе.
Ваша аутобиографија „Princess Olga: A Wild and Barefoot Romanov“ је интересантна прича о људским животима, са дозом хумора жене која се бори са тековинама 21. века. Можете ли нешто више да нам кажете о књизи? Како сте добили инспирацију да је напишете и шта нам она поручује?
— Врло је лако када одолучите да пишете о себи, посебно у млађим годинама. Моја књига је настала као резултат две ствари које се емитују на британској телевизији — једна је серија „Даунтонска опатија“, а друга „Мајски пољупци“, која се више не емитује, али је можете наћи на интернету. Када се укрсте ове две ствари, комедија прве и крутост и укоченост друге телевизијске серије, добијете нешто што би се могло назвати мојим животом.
Да ли вам је ваше порекло некад у животу представљало проблем?
— Не. Никада нисам ишла у школу, учила сам код куће, мада мог оца су добро прихватили у Британији. Нисмо имали непријатности. Краљевска породица је имала разумевања и била изузетно гостољубива по питању мог оца и моје баке. Уживали смо многе повластице.
Одрасли сте и живите у Великој Британији. Како бисте описали свој живот у тој земљи? Посебно у последње време када су политички односи мало напети између ваше постојбине и земље у којој живите?
— Била сам у Русији у јулу с неким члановима моје породице. Посетили смо Санкт Петербург. Не осећају се тензије. Руси су нас врло срдачно дочекали.
Колико често одлазите у Русију? Које место највише волите?
— Санкт Петербург свакако. Обожавам га. Мој отац ми је стално говорио о њему. Тамо се осећам као код куће, верујте.
Председница сте „Удружење чланова рода Романових“. Које активности подразумева ова организација и на који начин чувате успомене на вашу породицу?
— Не ради се ту о чувању успомена на моју породицу, већ на држању преосталих чланова породице на окупу. Потомци наше фамилије расути су свуда по свету, од Америке, Италије па надаље… Наша асоцијација има циљ да ипак останемо у контакту, да се сретнемо с времена на време, различитим поводима.
Истичете да је ваша мајка имала амбицију да вас уда за принца Чарлса. Да ли вам је некад било жао што та њена жеља није испуњена?
— Имала је моја мајка многе амбиције. (Смех) Није ми жао.
Како видите политичку ситуацију у свету? Сукобе великих сила…
— Апсолутно никада не одговарам на политичка питања. Политика није област у коју се разумем и где се добро сналазим.
Али када се, по вашем мишљењу, боље живело — данас или почетком 20. века?
— Слично је али различито. Стари проблеми пролазе, нови долазе. У данашњем свету све је покривено Фејсбуком, медијима… То није добро.
