А Бајагине лаке ноте тешко су пале на напаћена ветеранска плећа и нанеле им тешке душевне болове тако да „најутјецајније“ невладине организације у „најмлађој чланици ЕУ“ већ други пут у последњих неколико месеци „апелирају на пучанство“ да се наступи Момчила Бајагића у „лијепој њиховој“ — забране.
Да није трагична, била би комична и сама помисао да Бајагини стихови имају било какве везе са ратовима за југословенско наслеђе, али „удруге бранитеља“ не одступају, па њихове рампе „певачу лаких нота“ попримају, мало је рећи, карактер фарсе.
У најновијем „приопћењу“ удружења ратних ветерана у Сисачко-мославачкој жупанији саопштила су да се „песама које је певао Момчило Бајагић Бајага током рата не би посрамио ниједан четнички војвода“.
Можда нама са ове стране граница „цивилизиране Еуропе“ Бајагини стихови изгледају тривијално, али ту су бранитељи да нам објасне њихово скривено значење и злочиначки контекст.
Тако испада да су Бајагини, додуше, предратни стихови „Бам-бам-бам-бам нећу ништа да знам“ антиципирали „ћетнићку опсаду и гранатирање Дубровника“, а као додатни доказ за ту тезу могао би послужити и потоњи (из ратних времена) хит „Монтенегро“ у којем слави „дивљаке“ који су опседали Дубровник. Јер „на скривено те водим место, између планина и мора"…
Остаје нејасно да ли су бранитељи опростили Милу Ђукановићу, човеку који је не песмом, већ логистиком подржавао „опсаду Дубровника“ и лидеру чија је политика данас, за разлику од ондашње, једнако еманципаторска и „еуро-атлантска“, на линији мејнстрим политике „најмлађе чланице ЕУ“.
Бранитељско „министарство истине“, вероватно је протумачило стихове „моји су другови бисери расути по целом свету“ као оду „србоћетнићкој“ дијаспори из које су регрутовани добровољци на страни губитника у „домовинском рату“.
А „кад ходаш, не застајкујеш, земљу не додирујеш“ стихови су који у бранитељском кључу певају о „солдатески“ „небеског народа“ која јуриша по „лијепој њиховој“, палећи градове и села, убијајући и силујући, док „шарене пилуле за ли-лу-ле“ говоре о модерним косовкама девојкама које лече рањенике на страни агресора.
Бранитељи вероватно нису заборавили ни сцену кад је у предратној емисији „Хит месеца“ (продукција ТВ Београд) Дубравка Дуца Марковић рекла Бајаги: „Цепај, Бајо“, па им се вероватно „јавило“ да је Момчило Бајагић Бајага, у ствари, поп-рок верзија Баје Малог Книнџе.
„Песме које је певао Момчило Бајагић Бајага, каквих се не би посрамио ниједан четнички војвода (укључујући и Бору Чорбу, његовог некадашњег газду и послодавца), врло јасно говоре кога је подржавао и бодрио“, наводе даље ветерани.
И тако је Бора Ђорђевић, по други пут у каријери доживео највећи пораз и то од истог „штићеника“ — Бајаге. Подсећамо, одласком Бајаге „Рибља чорба“ је изгубила примат на топ листама у СФРЈ, а на прва места засели су „Инструктори“ отпадника Бајаге.
Да је Шекспир жив, вероватно би се „Јулије Цезар“ звао „Бора Чорба“, а Брут — Бајага. Тако да је могуће да неки данашњи, домољубни хрватски „казалишни редатељ“ препева Шекспира у том кључу — „ћетнићки“ Јулије Цезар зваће се Боро Чорбо, а Брут — Бајага.
Мада, у овом бранитељско-патриотском игроказу остаје питање да ли би им боље легао (пре)озбиљни Шекспир или неки од сатиричара попут Стерије, Нушића или Домановића. Нажалост и ова тројица су били „србоћетници“.
У сваком случају, јавност, и у Хрватској, и у Србији, требало би да захвали бранитељима што су им/нам отворили очи. До следећег Бајагиног концерта… Нека се спреми Балашевић…
