Најновија вест о пресељењу производње фрижидера кинеске компаније „Горење“ из Словеније у Ваљево, могло би се рећи, више никога не изненађује. После свега што се дешавало у протекле више од две године и како је текла укупна па и привредна сарадња Србије и Кине, то је још једна од коцкица у мозаику који склапају две земље које везује свеобухватно стратешко партнерство.
Откако је априла 2016. године кинеска „Хисенс група“ преузела презадужену смедеревску железару, скинувши камен о врату житељима тог града, али и Србији и њеном буџету, сарадња привредника двеју земаља не посустаје. Довољно је осврнути се само на протеклих месец дана.
Од кинеске „Циђин Мининг групе“, која је изабрана за стратешког партнера РТБ Бор, очекује се да зачепи још једну црну рупу српске привреде. Кинески произвођач пнеуматика, компанија „Шандонг линглонг“, недавно је одлучио да инвестира готово милијарду долара у градњу фабрике код Зрењанина. Током скупа Светског економског форума у Кини наредне седмице, председници Србије и Кине ће, како је најављено, верификовати пакет од најмање десет економских уговора којим ће Србија обезбедити капиталне инвестиције у области инфраструктуре, саобраћаја, пољопривреде, индустрије и информационих технологија, вредне више од 1,5 милијарди долара.
Реч је, наравно, о споразумима који се одвијају упоредо са оним договореним у оквиру сарадње Кине са 16 држава централне и источне Европе, где је она са Србијом била најплодоноснија међу балканским земљама.
„Србија у односу на своју величину и број становника, па и на степен привредног развоја, игра већу улогу него што би јој логично припадала када је у питању сарадња са другом економијом света“, каже за Спутњик спољнополитички коментатор и одличан познавалац Кине, Борислав Коркоделовић.
Објашњавајући ту чињеницу, он истиче да је ствар у томе што је, с једне стране, Србији као недовољно развијеној земљи потребна поновна индустријализација.
„С друге стране, Србија није у Европској унији, тако да није спутана свим, веома често крутим и бирократским регулама Брисела“, образлаже саговорник Спутњика долазак кинеских компанија. Он сматра да нема разлога да не буде настављена овако жива сарадња на привредном плану, указујући на интензивну сарадњу двеју влада и амбасада обеју земаља на повезивању и размени привредних делегација.
Коркоделовић је мишљења да и актуелни трговински сукоби на глобалном плану на неки начин могу да буду прилика за даље развијање српско-кинеске сарадње.
Он подсећа да поред трговинског сукоба на релацији Вашингтон—Пекинг, одређена врста ратоборности у економским односима постоји и на релацији ЕУ—Кина.
„ЕУ, нарочито њене водеће чланице, попут Немачке, све више заоштравају тај курс према НР Кини, бојећи се њене све веће привредне моћи и њеног све већег присуства у Европи и све већег броја купљених, пре свега, немачких компанија високих технологија. Тако да и то може на неки начин да буде прилика за нас“, мишљења је Коркоделовић.
Он, међутим, сматра да Србија мора веома пажљиво да прати шта се догађа на глобалном плану, шта на европским тржиштима и да буде упорна.
„Ако нам ЕУ замера што у одређеној мери предњачимо у сарадњи са НР Кином, уколико има све више критика са Запада на рачун концепта ’Један појас, један пут‘, па чак и претњи у односу на привредну сарадњу у оквиру формата ′16+1‘, ми треба да будемо постојани. Треба да на неки начин пратимо искуства каква имају чланице ЕУ из централне и источне Европе, као што су Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка, које у оквиру тог формата предњаче у привредној сарадњи са НР Кином. И ако оне као чланице ЕУ успевају да у значајној мери одоле притисцима из Брисела, онда можемо и ми“, каже саговорник Спутњика.
Према његовој оцени, Србија има довољно маневарског простора да у постојећој глобалној ситуацији, у односу на кинеске инвестиције у Европи, може да очекује већи проценат улагања него што би на то могла да рачуна било која земља наше величине и снаге.
Коркоделовић је посебно указао на значај инфраструктурних пројеката који су најављени и у новом пакету економских споразума који ће бити договорени током предстојећег скупа Светског економског форума наредне седмице у Кини.
Рачуна се, каже он, да је у процесу глобализације смањивање царинских стопа допринело са три до пет одсто укупном привредном развоју човечанства, а да изградња инфраструктуре може да допринесе са 10 до 12, па и 15 одсто.
„Зато Кина инсистира на концепту привредног развоја у коме, пре свега, држава улаже у инфраструктуру и није уобичајено да то раде приватне компаније јер често немају толика средства. Погледајте шта се догађа са Трамповим планом за инфраструктурну обнову САД. После готово две године његовог седења у Белој кући, они се нису померили с места на том плану. Кина пак непрестано улаже у инфраструктуру“, истакао је саговорник Спутњика, указујући да су то кључна улагања и у оквиру огромног кинеског пројекта „Један појас, један пут“, чија је петогодишњица обележена протекле недеље.
