Тај извештај био је повод за разговор са генерал-мајором у пензији, а сада професором Факултета за пословне студије и право Божидаром Форцом, који је у емисији „Oд четвртка до четвртка“ рекао да ће Србија увек бити на мети Запада док год подржава у било ком облику Руску Федерацију.
„Сваки потез који Србија направи према Русији Запад дочека на нож. Узмите само колико нам замерају на поглављу 31 које се везује за спољну политику Србије која треба да буде усаглашена са ЕУ, јер се Србија окреће Русији. Ми смо у Партнерство за мир ушли 2006, кад смо се растали са Црном Гором, са НАТО-ом смо имали небројено вежби, потписали разне споразуме, отварали групу Србија—НАТО за реформу стема одбране — и ништа није сметало. Проблем је настао оног тренутка када смо 2013. само постали посматрач у парламентарној скупштини ОДКБ-а. Рекли су, ево Србија се приближава Русији.“
Форца истиче да је ствар сваке суверене земље како ће она да води спољну политику и како ће да организује своју одбрану и безбедност.
„Србија је војно неутрална земља, али наша јавност каже да нигде то не пише и то је тачно. Резолуција од 2007. Народне скупштине прокламовала је војну неутралност. Устав је донет пре резолуције и зато у њему нема неутралности. Може се поставити питање зашто неутралности нема у Стратегији безбедности, која је донета 2009. године али на то треба да одговори тадашња Влада. Сада, када у нацрт нове стратегије Србија ставља неутралност као одбрамбени интерес ове земље, одједном се поставља питање зашто смо неутрални. Војна неутралност је врло исправно решење.
Колико Србија има заправо наоружања од Америке, а колико процентуално више или мање oд Русије?
— Тешко ћете добити егзактан одговор на то питање, али 75 одсто наоружања и војне опреме у нашој војсци је производња нашег института. Србија је била у ентитетима где одбрана није била њена, где је делегирана на виши ниво од Краљевине Срба Хрвата и Словенаца до СРЈ. Одбрана није била ствар Србије. Бивша Југославија, ако узмемо од Другог светског рата на овамо налазила се у разним фазама односа са СССР-ом и са Америком. Све то је утицало и на наоружавање, тако да ми имамо наоружање, и наше, и америчко, и западно и руско. Ако САД у својој стратегији као противника број један имају Русију, онда ни положај Србије није једноставан — шта год да радимо са Русијом, САД неће добро прихватити.
Можемо ли да се одупремо притиску и да кажемо да је добро и исплативо за Србију да ремонтни Завод „Мома Станојловић“ ремонтује руске хеликоптере?
— То су наши хеликоптери. Ми имамо свој завод. Ја сам био у управи од пет начелника својевремено у Генералштабу и све околне земље које су сада чланице НАТО-а су нам рекле да не дајемо одбрамбену индустрију. Нама је амерички представник за Балкан у Моровићу рекао да нам не треба одбрамбена индустрија, да ће наша индустрија да производи упаљаче и шпорете. Није бонтон да земљи у коју сте дошли кажете тако. Ми смо игром случаја сачували одбрамбену индустрију, иако ју је НАТО доста разбио у току бомбардовања, имамо чиме да се поносимо. И Завод „Мома Станојловић“ је гађала НАТО авијација. Право питање је од кога ћемо да купимо наоружање.
Да ли су за ту одлуку пресудни повољнији услови или стратешко политичко опредељење?
— То је повезано. НАТО има „smart defence“, тј. паметну одбрану и распоређују наоружање где мисле да је неопходно. ЕУ има „pulling and shearing“ и Хрвати су ме питали да ли ће Србија да уђе у тај програм са Аустријом. Био сам на скупу у Бечу, где су учествовале све земље из окружења, када је ЕУ лансирала стратегију борбе против трговине лаким наоружањем. Између редова је била прича да је тај задатак добила Аустрија, којој је забрањено да извози наоружање од Другог светског рата. Седео сам са бордом директора „Локид Мартина“, који су ми издиктирали све податке о нашим авионима и нашим ПВО системима, они све знају о нама. Куповина оружја је ствар и политике и ствар пара. Зато та логика удруживања снага пет земаља има смисла иако ми остајемо војно неутрални.
