У ауторском тексту за јубиларно издање „Блица“, Вучић налази објашњење за такве реакције у „Филозофији паланке“ Радомира Константиновића, те наводи да је то „гледање преко плота“ увек израз страха да се неко суочи са самим собом.
„Зато су коментари ништа више него ’памфлетизам‘, чија је основна одлика, опет по Константиновићу, да се обрачунава у име неке већ дате, непромењиве и вечне истине“, наводи Вучић.
Каже да су за део Србије и за регион те „истине“ одавно постављене и да се не дозвољава никакво њихово ревидирање.
То, додаје, подразумева, да је Србија за регион увек крива, увек жели да ратује, увек да се шири на рачун других… да освоји Балкан.
„То што сам рекао јасно да желим да освајамо лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност, мирно је занемарено“, констатује.
Једнако, примећује, како је у Србији део јавности прешао преко тога да је током посете Косову јасно начињен дисконтинуитет с Милошевићевом политиком.
То се, примећује, једноставно не уклапа у унапред постављену истину дела Србије, а по којој је он априори лош, априори за рат, априори део Милошевићеве великосрпске хегемонистичке политике.
Зато, закључује, коментатори тако јасно прескачу све делове који им не одговарају, који нарушавају њихову истину и који се не уклапају у „мит о злом Вучићу“.
„И ту је негде основни проблем. Моја политика је политика против митова и вечних истина, а са друге стране су они, и слева и сдесна, и квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих. Матрица је иста, разрада је другачија, али је закључак опет исти“, пише Вучић.
Констатује да је тако за једне издајник Србије, за друге издајник правде и демократије, те да је зато сасвим јасно да ни једнима ни другима не одговара кад за Србе са Косова врло јасно тражи права, а не територије, договор и компромис, а не рат.
„И када по хиљадити пут изговорим реч мир најеже се, ти из истих шињела, и крену да памфлетима, једни зато што би стварно волели рат, други зато сто не могу да превале што баш ја тај рат никако не желим.“
Пише и да када се томе дода да је за „све њих много важније да њихов противник не успе“, него да се заиста постигне решење, онда се добије „заокружена памфлеташка заједница“.
Вучић, међутим, примећује да иста митолошка поставка постоји и у региону, те да је Србија по том миту главни кривац и у двадесетом и двадесет и првом веку.
Зато би, каже, они волели да он понавља, попут Милошевића, да ни наоружане битке нису искључене.
„И волели би да сам његова политичка реинкарнација, са истом поставком, истим циљем и истим начином да га остварим“, пише Вучић.
Зато, додаје, и чују само оно што би волели, а не што је речено.
„Зато што им не одговара Србија која је нормална, Србија компромиса, Србија која своје место у свету хоће да нађе радом и знањем, а не оружјем.“
Зато би им, каже, чист севап био да преговори пропадну, да отпочнемо рат с Албанцима, да истребимо једни друге и докажемо мит.
Вучић пише да на паланачком Балкану и даље важи златно правило — да комшији цркне крава, а да је посебан проблем ако он ту идеју одбије, ако проба да нађе лек, и за себе и за друге, ако пожели промену, због које ће постати бољи, успешнији, јачи…
Како каже, чак и ако стално понавља речи као што су мир, договор и компромис, опет не вреди, утврдиће му лоше намере, причаће како лаже, тражиће заверу, лош заплет… све да не би морали да признају да је мит погрешан.
А све то је, примећује, да не би морали да се баве собом и сопственим промашајима и да би увек имали дежурног кривца.
„И у потрази за њим, митолошкој, и они, баш као и неки у Србији, стигли су до оног ко је главни узрок њихове паланачке беде… стигли су до Србије будућности, до јаке, успешне, модерне земље која држи до своје речи, која никоме не прети, која хоће мир, која воли и уме да ради, а не да ратује, која никога не мрзи, која жели да помогне… која жели сва права за све људе, било где на Балкану.“
До такве Србије су стигли, додаје, зато што она руши мит, зато што је превише тога митолошки усађеног успела да промени.
„И сада замислите размере њихове панике кад знају да су такве промене, супротне учмалости и устајалости паланке, незаустављиве и да нема тог плота преко кога неће да пређу… То их плаши највише, и оне с ове и оне с оне стране наших балканских плотова.“
Пише да то што је почело, то ново време, нова ера за читав Балкан и за Србију, укида њихове плотове, те да је то време у којем свако може нешто добро да добије, да има користи.
Управо зато, закључује свој ауторски текст председник Вучић, најлековитије за Србију било би да Срби и Албанци, ма кад, постигну договор и реше своје проблеме заувек.
„После извесног времена, можда и сви ови у својим паланачким поставкама схвате да су изгубили будућност због сопственог и патолошког односа према прошлости, као и мржње која им је остала једини хранитељ.“
