Пре десет година, непосредно пре него што ће наша јужна покрајина уз пуну америчку подршку прогласити независност, Џон Болтон је у „Вашингтон тајмсу“ упозоравао да је такав потез у супротности са Резолуцијом 1244 Савета безбедности, да представља „директан изазов Русији“, али и да „подела суверене територије Србије без њеног пристанка није у интересу Сједињених Држава“. „Верујемо да политика САД према Косову мора да буде преиспитана без одлагања“, и то тако што Америка „неће признати проглашење независности Косова и што ће одвратити косовске Албанце од тог потеза“. „Признање косовске независности без пристанка Србије направило би преседан с великим и непредвидивим последицама широм света“, устврдио је Болтон у тексту из јануара 2008. који је потписао с Лоренсом Иглбергером, бившим америчким државним секретаром, и бившим подсекретаром за одбрану Питером Родманом.
И сам Болтон је тада био бивши — бивши амерички амбасадор при Уједињеним нацијама — али сада се он налази на утицајној функцији саветника за националну безбедност председника САД Доналда Трампа. А америчка политика према Косову, то јест Србији, као да почиње да показује знаке промене.
Или је пак реч о својеврсној подвали јер Метју Палмер, вршилац дужности заменика помоћника америчког државног секретара, каже да ће, „ако Приштина и Београд буду у могућности да постигну споразум о потпуној нормализацији односа, то смањити утицај Москве на Србију“.
Мења ли се, и зашто, америчка политика према нашој земљи? Или симптомима промене не треба веровати?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и председник „Ист вест бриџа“ Јован Ковачић.
Коментаришући сигнале извесне промене америчке политике на Балкану, почев од уверавања сенатора Џонсона и саветника за националну безбедност Болтона да САД неће наметати решење Београду и Приштини, Обрад Кесић каже да „укупна америчка спољна политика почиње да се мења, и то се већ осећа“.
Проблем, међутим, указује Кесић, „лежи у сукобу политичког естаблишмента с председником Трампом, а једна од главних тема сукоба је управо спољна политика САД у којој естаблишмент, укључујући и републикански, подржава онај стари, глобалистички поглед на свет који би Трамп да промени“. „Иако не знамо како ће овај сукоб да се заврши, промена се већ осећа и захвата све делове света, укључујући и Балкан, о чему говори и промена америчког става према Косову и Метохији — примера ради, раније нико не би нимало пажње посветио питању промене граница“, додаје он.
Промена се заиста осећа, сагласан је и Јован Ковачић, који наглашава да је „реченица да ће Вашингтон прихватити све што се Београд и Приштина договоре — епохална“. „У време Клинтонових тако нешто представљало би праву бласфемију“, подсећа.
Спутњикови саговорници потпуно су сагласни у оцени да се у садашњој ситуацији, с умањеним америчким притиском у погледу признавања независности Косова, не бисмо нашли да је уместо Доналда Трампа 2016. године на председничким изборима победила Хилари Клинтон. С тим у вези, Ковачић напомиње и да ће „промене ићи много брже ако Трамп буде изборио други председнички мандат на изборима 2020. године“, док, с друге стране, Обрад Кесић упозорава да ће промене које су започеле бити закочене ако на изборима за Конгрес и Сенат у новембру демократе освоје већину, „јер ће тада бити у прилици да још успешније блокирају Трампову спољну политику, изазивајући чак и потпуну парализу система“.
Одговарајући на питање узрока ових сигнала промене балканске политике САД, Јован Ковачић наглашава држање Србије: „У последњих неколико година Београд је учинио пуно на поправљању свог имиџа и контаката у Вашингтону. Поруке које одавде стижу разоружавају чак и јастребове америчке спољне политике; активна и мирољубива политика Србије у региону је свакако привукла пажњу, и овога пута успевамо да искористимо прилику која нам се пружа.
Неспорно важну улогу имају и Трампови сарадници који деле његову спољнополитичку визију, почев од Џона Болтона и државног секретара Мајка Помпеа.
Обрад Кесић каже да Болтона и лично познаје, и да су његови ставови о Косову и Метохији непромењени још од краја деведесетих година прошлог века, када је говорио да политика која је вођена представља грешку. „То је његов дубоко укорењен став, али морамо да будемо свесни и да овај регион не представља један од приоритета актуелне администрације“.
Истовремено, додаје Кесић, „везе приштинских власти сада су много слабије него што су биле с претходним администрацијама и видљиво је да оне више немају бланко подршку Вашингтона какву су имале, чему доприносе и персоналне промене, не само у Белој кући већ и у Стејт департменту“.
Споменути Метју Палмер, вршилац дужности заменика помоћника америчког државног секретара, објашњава Кесић, спада у групу старих кадрова, али — за разлику од свог претходника Брајана Хојта Јија, који је покушавао да остави утисак да се у Вашингтону ништа није променило и да Србија нема избора него да уради оно што јој се каже — реч је о професионалцу, и управо је он био први који је у сведочењу пред конгресним пододбором за спољне послове признао да Америка нема никакав план и да ће сачекати да види шта ће се Београд и Приштина договорити, чиме је разочарао све који су се надали да ће се Америка на нашим просторима још више ангажовати, и то на начин на који се ангажовала раније. „Тако да проблем није у Палмеру, већ у онима који желе да се повећа конфронтација с Русијом, да се смањи конфронтација САД с Европском унијом, и да се ојача НАТО. Отуда је и за нас најважнија та унутрашња борба која се одвија у Вашингтону“, додаје Кесић.
„И недавна изјава амбасадора Кајла Скота о подударности интереса САД и Русије на овом простору представља још један од показатеља нових ветрова који дувају. Уосталом, на Балкану је и немогуће дугорочно имати мир и стабилност без договора великих сила“, констатује Јован Ковачић. „Иако је мало вероватно да су Доналд Трамп и Владимир Путин на самиту у Хелсинкију стигли да разговарају и о нама, очигледно је да се нешто јесте десило, и, ако њих двојица и нису, њихови сарадници сигурно јесу разговарали и о Балкану“.
„Ово је историјски моменат, долази до промене међународног поретка. Не знамо како ће се то на крају завршити, али већ сада знамо да неће бити као што је било. Видимо да се Америка сада укључује у политичку борбу унутар Европске уније, настојећи да потпомогне избор кандидата који заступају политику промене. Тиме се промене у Америци повезују с онима у Европи којима се дефинише један потпуно нови свет. Ми то морамо да искористимо, да се повежемо с оним снагама које нама отварају простор како бисмо остварили наше државне и националне интересе“, закључује Обрад Кесић.
