Драган Вукић, управник поклоничке агенције Српске православне цркве „Доброчинство“, која организује обилазак манастира, каже за Спутњик да је Косово и Метохија најсветији део нашег духовног и националног идентитета, да је Космет био и остао стожер око кога се окупљао српски народ.
Подсећа да је тамо и трон Светог Саве у кога се до дана данашњег уводе српски патријарси и због тога би, према његовим речима, за сваког Србина Косово и Метохија требало да буде нешто најсветије и најузвишеније.
„О Косову и Метохији треба да размишљамо, Косово и Метохију треба да имамо у молитвама да се молимо за монахе и свештенике који су доле остали и који брину о нашем народу и да Господ дâ снаге Србима који су остали на Косову и Метохији да не изгубе веру и да знају да цео српски народ саосећа са њима и да нису сами“, каже Вукић, који је и историчар.
Нажалост, оно што нам највише фали и недостаје, према Вукићевим речима, јесте јединство и слога, посебно у овако кључним и веома тешким тренуцима. Он сматра да је ово један од најтежих тренутака у нашој целокупној историји, да је изазов огроман и да су Срби имали мало оваквих.
„Године 1389. били смо пред тако великим изазовом, и ево сад смо поново. И мислим да због тога треба да постоји максимум слоге, морамо истим духом да дишемо, истим срцем да осећамо и да се договарамо“, рекао је Вукић.
Сматра да би сви требало да се окупимо око наследника Светога Саве, око српског патријарха, и да видимо шта је најбоље и најкорисније у овом веома тешком тренутку.
„Тешко време тражи од свакога од нас одговорност. Пре свега да не дајемо повода и разлога разједињености и нашој неслози, већ да се окупимо и сваки атом и делић наше снаге употребимо за добро, јер стварно је тренутак — бити или не бити“, каже Вукић и додаје „хвала Богу да нисам онај који мора да одлучује“.
Наш саговорник сматра да морамо прво да неутралишемо, односно избацимо жучи и отров из себе, па да тако ослобођени гледамо неким ведрим погледом и да тражимо у људима ону људскост, оно добро, а то сваки народ и сваки човек има у себи.
„Док дођемо до тог степена, морамо да чувамо и сачувамо оно што нам је дато на чување јер нисмо добили да се наслађујемо само у његовој лепоти и историјској величини него да то сачувамо и сачувано предамо онима који долазе после нас, јер тешко ономе на кога падне Лазарева клетва и косовска клетва“, изјавио је Вукић.
Истиче да смо дали велики допринос европској култури и цивилизацији, да наши манастири нису ту само да уживамо у њиховој лепоти већ да имамо историјску и моралну одговорност да их чувамо и сачувамо и такве предамо онима који долазе после нас.
Монаштву на КиМ сигурно није лако, али наш саговорник верује да наши манастири неће остати без монаха и монахиња. Разарања и страдања су била велика, али монаштво се није угасило.
„Цела наша историја последњих пет до шест стотина година пуна је разних искушења, али монаштво се обнавља, како у Пећкој патријаршији тако и у Грачаници. У Дечанима постоји једно јако и релативно младо монашко братство, тако да има много честитог, одговорног и финог младог света и то је наша будућност и то је наша нада“, нагласио је Вукић.
Коментаришући захтеве Приштине да се учлани у УНЕСКО и преузме бригу о српским манастирима, Вукић наводи пример Турске као велике земље која је донедавно користила услуге међународних стручњака када је у питању конзервација и рестаурација великих споменика јер није имала обучен кадар.
„Косово и Метохија је територија још у саставу Србије са милион и нешто становника, без стручњака, и они уопште нису способни ни у стању да воде бригу о конзервацији и рестаурације споменика“, каже Вукић.
„Доброчинство“ као агенција Српске православне цркве води на изворе православне духовности, у Русију, Украјину, кроз светиње Румуније, путевима Светога Саве кроз манастире Бугарске, Грчке као и у Грузију, Јерменију и на Кипар. Круна путовања је Света земља. Један од темеља ислама, додаје наш саговорник, јесте да сваки муслиман, ако му то дозвољавају материјалне могућности, оде у Меку и Медину, света места ислама.
„Ми немамо у верским прописима такав захтев, али по жељи срца свога многи православни хришћани желе да оду у земаљску отаџбину господа Исуса Христа. Ја се трудим да кроз путовања која водим радим и на продубљивању пријатељства између народа и земаља. Нису само мостови ти који повезују обале и омогућују људима да лако пређу преко реке — и путовање треба да повезују људе“, рекао је Вукић.
Није, како каже, поента да се удаљавамо или да износимо оно што нас дели, већ би требало да спомињемо оно што нас приближава, а тога је много.
