Познато је да су се у то време многи српски војници женили мештанкама. Власник хотела „Бела Венеција“ на Крфу у коме је била смештена српска влада, удао је све три ћерке за Србе. Међу онима који су своју љубав пронашли на Крфу био је и будући министар спољних послова Краљевине Југославије Александар Цинцар Марковић.
Ипак, нису све љубави биле срећне. Управо једна таква романса — велика, а фатална, опевана је у дивној грчкој песми „Не љути се на мене, око моје“. Њен превод на српски гласи овако:
Не љути се на мене, око моје
Не љути се на мене, око моје,
што у туђину одлазим
птица ћу постати
и поново ћу теби доћи.
Отвори прозор,
плави босиљку мој,
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.
Не љути се на мене, око моје,
што ћу те сада напустити
и дођи накратко, да те видим
да се од тебе опростим.
Отвори прозор,
плави босиљку мој,
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.
У тим временима страдања и несреће родила се љубав између Гркиње и једног српског војника. И како то бива са великим љубавима у вихору рата, и ова је имала болно искуство. Младић је отишао на Солунски фронт, а девојка остала да се нада и чека вољеног и његова писма.
Српски младић је своју чежњу за драгом и коначном слободом лечио пишући управо ове стихове. После повлачења српске војске са Крфа и пребацивања на Солунски фронт, крећући ка коначном ослобођењу Србије, српски војник је поклонио ове речи Крфљанки Хондројанис Харули, која их је касније, уз малу преправку, претворила у песму.
Песма је и данас симбол нераскидивих веза које постоје између Крфљана и Срба, а узета је и као химна грчко-српског пријатељства. Песма је претрпела мале преправке, па је верзију коју је записала Ефтихија Папагијанопулос чуо и познати грчки композитор Димитрис Кугиумцис, који ју је обрадио и за њу написао музику, а једна од најлепших изведби дело је Јоргоса Далараса.
