Сведоци смо „постамеричког Блиског истока“, наводи Даутовић и објашњава да је за Америку под вођством Доналда Трампа на Блиском истоку важна пре свега безбедност Израела у односу на Иран. Како каже, Америци је Блиски исток био битан кроз 20. век због Суецког канала и нафте, али сада она сама производи довољно нафте за себе захваљујући уљним шкриљцима.
У том смислу, Америка губи врло битан структурни мотив да буде присутна на Блиском истоку, образлаже Даутовић у емисији Спутњик интервју.
По мишљењу Слободана Анђелковића, доцента са Факултета за међународну политику и безбедност, договор о демилитаризацији сиријског Идлиба доводи до релаксације безбедносне ситуације у тој земљи, али је за коначни мир потребан шири договор највећих сила.
Он напомиње да треба сачекати да се види хоће ли доћи до примене споразума, а и кад дође до примене, не зна се како ће се даље одвијати ситуација на терену, јер Русија и Турска ипак мало другачије гледају на цео проблем: Турска хоће да контролише тај део, а с друге стране, Сирија и Русија гледају да се цивилно становништво извуче из Идлиба и да се одвоје снаге умерене опозиције од Нусра фронта. Ако се и када то догоди, није искључено, сматра Анђелковић, да ће уследити офанзива сиријских владиних снага на Идлиб.
„Много је крви проливено у Сирији да би се демилитаризацијом једне зоне дошло до мира. То јесте корак у том правцу и треба га похвалити, а похвалиле су га све силе, чак и Америка је дала штуро саопштење у коме се каже да је ово позитивна ствар. Али да би тамо дошло до трајног мира треба им неки Дејтон, нови формат разговора где би велике силе биле гарант мира који би био одржив“, истиче Анђелковић.
Даутовић скреће пажњу на понашање Израела у светлу случаја „иљушин“, ког су крај обала Сирије обориле противваздушне снаге те земље, након што се израелски авион заклонио иза руског.
„Израел иначе има обичај да просто бомбардује земље у окружењу, да ли се ради о Либану, да ли о Сирији или Ираку. Израел има такав став да је његова државна безбедност на првом месту, а међународно право далеко испод тога. Исто тако Израел не признаје да је дошло до ваздушног напада, никада то нити потврђује нити демантује, таква је била њихова политика и било је врло чудна брза реакција којом су они индиректно признали да је дошло до инцидента са руским авионом“, наводи саговорник Спутњика, уз оцену да је и даље нејасно шта се тачно дешавало.
Он указује и на важну улогу Ирана и других регионалних играча у решавању сиријске кризе. Како каже, они имају структурне интересе који их терају да буду укључени, „а пошто је у питању такмичење, игра се на игру нултог збира, односно, само једна страна може победити“.
Даутовић, који се недавно вратио из Либана, на питање како се из перспективе те земље види ситуација у Сирији, каже да је Либан компликовано друштво и мозаик нација и религија.
„У зависности од ваше идеологије и верске припадности, афилијације да ли сунитском исламу, да ли шитском, маронитском хришћанству, јерменском, грко-православном хришћанству, имате различита сочива и притом имате идеологије — десне, леве, прогресивне, прозападне. У складу са тим својим компликованим идентитетом, сваки становник сагледава с одређеног аспекта неко међународно дешавање. Сви Либанци или скоро сви ће подржати Хезболах у рату против Израела. Хезболах је сматран за хероја и за спасиоца Либана 2006, када је Израел напао Либан. Али, кад их питате да ли подржавате Хезболахове акције у Сирији, добијате потпуно различите одговоре. Опет, кад их питате шта бисте више волели: Хезболах или Исламску државу, већина би рекла Хезболах, јер они живе са Хезболахом“, описује ситуацију Даутовић.
Анђелковић коментарише још један куриозитет у решавању проблема рата у Сирији — да Европа која је највише на удару избегличке кризе нема јасно дефинисану политику према тој кризи, јер земље ЕУ не могу да формулишу јасан заједнички став.
„Неке водеће европске земље, као што су Немачка или Француска, имају сопствене агенде и односе се према том питању онако како им тог тренутка одговара. Са различитим ставовима различитих држава, Европа разједињује своју снагу. Да не говоримо о томе да би ЕУ у ситуацији мултиполарног света требало да буде у самом врху. Али она губи, јер свака држава води своју политику“, упозорава др Слободан Анђелковић.
