Тај парадокс на отвореној светској позорници приуштио је свима председник Македоније Ђорђе Иванов. У гротлу циркуско-политичких атракција, обарања руку између јаких, кулоарско-естрадних представа које су обележиле заседање Генералне скупштине УН, први човек Македоније је „искочио“. Није се уклопио у спектакуларни галиматијас.
Три дана пред референдум у његовој земљи који ће прекретнички одредити будућност државе, Иванов је одважно, разложно, прецизно послао поруку која је у директној супротности са најснажнијим западним центрима моћи.
Без страха и устезања, пред делегатима Уједињених нација на Ист риверу, опалио је ћушку америчким и европским званичницима који су протеклих недеља посетили Македонију.
А они су, према његовом тумачењу, донели у Скопље уцену. Из својих акт ташни извадили су поруку да само измена имена државе пружа његовој земљи једину наду да ће се икада придружити НАТО-у и ЕУ.
„Ако нам одузмете наду, шта ће нам онда остати“, питао их је Иванов на њујоршком Ист риверу.
А у Скопље су током референдумске кампање долазили и Ангела Меркел, Себастијан Курц, Јоханес Хан, Фредерика Могерини, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, видео-поруком грађанима се обратио Емануел Макрон, а из Америке је запуцао и министар одбране Џејмс Матис…
Таква дипломатска офанзива на овим просторима забележена је можда само у освит крвавог распада бивше Југославије. Данас, јужни сусед Србије као да је држава у којој се одлучује будућност планете.
Сви ти „добронамерни“ гости Скопља у правом блицкригу захтевали су само једно: да референдум успе, да народ прихвати промену имена Македоније зарад учлањења у ЕУ и НАТО.
Пошто су моћни светски штихови продефиловали Скопљем, Иванов је извукао џокер из рукава усред Њујорка, где можда нико није очекивао.
Тај џокер се назива — државничка храброст. Таквим потезом, какав год да буде исход референдума у недељу, Ђорђе Иванов се уписао у историју своје земље.
То су они ретки тренуци који се указују представницима државе кад морају да одговоре на питање: „Или јеси, или ниси“. Иванов је показао да — јесте.
Тако је можда жртвовао своју политичку будућност јер би у вихору предстојећих догађаја могао бити „почишћен са сцене“.
Али то није ништа. Оваквим поносним државничким гестовима, којима се и пред најјачима доследно брани право на став, обезбеђује се — вечност.