Темељи цркве и српско-руског културно-духовног центра освећени су 17. септембра, а екипа Спутњика имала је ексклузивну прилику да уђе у унутрашњост здања у изградњи, које је 21. септембра обишао и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Већ је урађено 6.500 квадрата подземног простора, а како нам објашњава Борко Ђурић, генерални директор грађевинског предузећа „Крајина“, ангажованог на изградњи, у темеље је досад уграђено више од пет хиљада кубика бетона и око 700 тона арматуре.
Према пројекту, црква димензија 25 пута 20 метара имаће пет купола и три олтара: централни посвећен Преображењу Господњем, а два бочна — Светом Сави и Светом Симеону и Светом Николају Другом и царској мученичкој породици.
„Симболика је врло јасна. Имамо Светог Саву и Светог Симеона на једној страни, и Светог Николаја и царску породицу, на другој. То је заједништво српског и руског народа, а централни олтар је Преображење који говори о преображењу и духовном препороду и руског и српског народа“, објашњава отац Драган, који нас је дочекао у Храму Христа Спаситеља пред само затварање.
Док се уз вечерња звона испред играју деца, а људи одмарају на клупицама на платоу између цркве и зграде Председништва Српске, а понеки верник улази у храм, отац Драган нам прича, не кријући задовољство, да су последњи дани у Бањалуци били дани Русије у Републици Српској и дани цара Николаја Другог.
„Све што се дешава јесте стогодишњи дуг који враћамо цару Николају Другом, јер да њега није било, не би било ни српске војске која се спасла на Крфу у Грчкој и касније се вратила на Солунски фронт и ослободила Србију“, каже свештеник, подсећајући да је руски цар почетком 1916. године, поставивши ултиматум савезницима, обезбедио да 160.000 српских војника буде пребачено са албанске обале на Крф.
Посета министра Лаврова Бањалуци, према његовој оцени, јесте управо конкретан и јасан показатељ сарадње и тога да је „Русија васкрсла и препознаје српски народ и жели да му помогне у сваком смислу, и политички, и економски, и верски, и духовно“.
„Дивно је што смо у Српској осетили да једна братска земља стоји иза нас“, додаје отац Драган.
О томе како је досад текла градња цркве с Борком Ђурићем разговарамо уз кафу и чај у башти хотела „Босна“. Одмах пристаје да нам покаже и градилиште.
„Није било лако, признајем, имали смо кратак рок с обзиром на годишњицу страдања Романових, и морали да радимо паралелно и измену регулационог плана, и израду главног пројекта.“
Црква која се гради надомак Владе Републике Српске и Радио-телевизије Српске, а тик уз стадион, биће у руском стилу. Заправо, ради се о реплици Храма Чуда архангела Михаила из 14. века, који се налазио у Кремљу, али су га бољшевици срушили 1929. године. Висина централне куполе биће 34 метара, а звоника, који ће бити одвојен, 44,5 метара.
„Радови су почели у децембру прошле године, а градило се скоро надљудским напорима свих запослених, и по ниским и по високим температурама, и по киши, и по снегу“, каже наш домаћин који је „кум“ цркве, пошто је са још тројицом бизнисмена, такође власницима „Крајине“, поклонио Српској православној цркви парцелу за изградњу објекта. На њој је, открива, била предвиђена изградња мање цркве, а када им је пре нешто више од годину дана председник Републике Српске Милорад Додик предложио да се ту гради српско-руски храм, он и његови партнери одлучили су да буду дародавци земљишта.
Услов је био, истиче наш домаћин, да се вредност поклона не одређује јер „кад се нешто поклања, скине се цена“.
„Нека је процењује свако према свом виђењу — ми смо сматрали да је за нас довољно то што нам се пружила прилика да ускладимо жеље и наше могућности и да будемо једни од ретких који су имали срећу да конкретизују сто година стару идеју овог пројекта. То је за нас можда највећа награда која се не може изразити у новцу“, наглашава Ђурић.
Додаје и да за 40 година, колико се бави грађевинарством, а како је „Крајина“ изградила пола Бањалуке, издваја два објекта: један од њих је Храм Христа Спаситеља који се издиже у центру.
„Искрен да будем, мислио сам да ми је то капитални објекат, али Бог ме погледао и пружио ми шансу да учествујем у реализацији овог пројекта. Кад о томе говорим, тешко ми је да искључим емоције“, каже Ђурић.
Обилазећи градилиште, с поносом говори о специфичној технологији градње предвиђеној пројектом: споља фасадни део облога од камена, унутрашањи део ће бити од опеке да би могло да се ради осликавање, а средишњи део од армиранобетонске конструкције.
„Пошто се не лепи него узиђује, није дозвољено бушење тог камена да би се везала оплата, већ се мора бетонирати у малим сегментима. Том технологијом је грађен и Храм Христа Спаситеља, само је тамо коришћен црвени и жути камен из Ирана, а овде ће камен бити из домаћих извора — јабланички гранит и пливит из налазиште код Шипова“, потанко описује.
Црква ће, иако у руском стилу, имати и неке елементе карактеристичне за српски стил, а засад се још не зна да ли ће се изнутра осликавати или радити у мозаику, каже Ђурић и подсећа да је идејни пројекат стигао из Русије, а да је главни пројекат урадила његова фирма.
У позадини, иако је викенд, послују радници и инжењери користећи последње лепе дане ране јесени. Сада следи застој до пролећа, зато што треба припремити значајне количине камена, јер није проблем зидање и бетонирање него техничка обрада декоративних елемента који ће бити уграђивани на стубовима и луковима, образлаже наш саговорник.
Он ипак верује да ће црква у току следеће године бити доведена бар до куполе. „Следеће године је јубилеј, 800 година СПЦ. С обзиром на значај објекта, мислим да ће то ићи брже него код других“, каже. На питање да ли су обезбеђена финансијска средства, наводи да кад се граде овакви објекти комплетна конструкција финансирања иде паралелно.
И отац Драган Грујић истиче да је градња храма и културног центра комплексан и захтеван посао, али очекује да ће, како каже, уз помоћ братске Русије и институција Српске и СПЦ бити обезбеђена потребна средства.
„Јер шта тај храм у ствари значи? Пре свега, да Срби нису заборавили шта је Русија урадила за њих, да Срби и данас гледају Русију као свог великог заштитника и патрона, да Срби и данас схватају да је православље то које обједињује народе српски и руски. Данас кад се руски народ враћа истинским вредностима, породици, вери, култури, српски народ у једној таквој Русији има великог пријатеља и заштитника. А систем вредности који се данас форсира у Русији је нешто што је потребно и нама Србима“, верује отац Драган.
Како каже, само уједињени у таквом духовном, културном и економском развоју можемо ићи напред, а културни центар у Бањалуци ће бити „одскочна даска“ за такву врсту сарадње и још дубље везе са руским народом.
Према речима Борка Ђурића, иако „у сваком житу има кукоља“, огромна већина Срба у БиХ има неподељено мишљење и „не симпатије, него чисту љубав“ према Русији.
„И приликом посете Лаврова могло се видети какав је однос народа који има високо поштовање и велику захвалност и према народу Русије, и према официјелној политици државног руководства Русије, с обзиром на све оно што су за нас учинили у последње време. Кад се томе дода оно што је сам цар урадио за нас, ми Срби испод малог парчета небеске капе имамо своје разлоге за ту захвалност и своје разлоге да је и покажемо“, каже на крају бањалучки неимар.
