Остало је, дакле, много питања на која ће се чути сасвим различити одговори, почевши од оног како се заправо ова држава зове. Ипак, интелектуално су најзабавнија објашњења из ЕУ и, наравно, НАТО-а, према којима је референдум успио (иако је сасвим пропао), те да су они који су на њему гласали (исказујући непобитну мањину) претворили себе у деведесетопроцентну већину.
Понекад је корисно бити циљано глуп, па дати таква тумачења, не би ли се избјегла друга, много незгоднија питања. Зашто, наиме, уплашени и (изгледало је) наивни грађани БЈР Македоније нису послушали налог Ангеле Меркел — симбола ЕУ шаргарепе из референдумског питања? Или, што је за њих још страшније, зашто нису повјеровали генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу, који их је удостојио посјете, доносећи прегршт лијепих обећања?
Секретар НАТО-а је, агитујући да добије још једну државу-чланицу, употријебио примјер Црне Горе која се Алијанси придружила прије годину дана (прећуткујући да је то било насилно и супротно вољи грађана који нису имали право на референдум) и да су, стога, „директне стране инвестиције у тој држави удвостручене“. Будући да је то изрекао два пута, не остаје могућност да је у питању била грешка. Порука је била недвосмислена: дођите код нас, исплати се, биће пара и послова.
То је била толико велика лаж да је морала да реагује и Црна Гора, саопштењем своје Централне банке, доказујући конкретним подацима да је истина на супротној страни. Наравно, одавно смо навикли да високи чиновници НАТО-а лажу, али раније су се барем трудили како би их теже ухватили у том послу. За бригу је што то тренутно раде рутински и без имало свјести да њихови наводи могу бити провјерени, а ауторитет додатно срозан.
Чини се, ипак, кориснијим разоткрити још један савремени мит — вјеровање да директне стране инвестиције доносе економски бољитак држави домаћину.
Висина страних директних инвестиција (СДИ) које уђу у неку привреду за годину дана представља важан показатељ успјешности њене владе. Тај индекс улази у основне податке којима се нека национална економија обраћа свјетској пословној јавности. Конструкциона грешка тог показатеља је толика да његова употреба представља искривљавање економске стварности. Разлог томе је што се не узима у обзир природни циклус инвестиција, као и њихова основна намјена.
Позитивни економски ефекти за земљу примаоца СДИ настају тек као секундарни. Примарни циљ је увећање профита инвеститора. Приликом доношења инвестиционе одлуке, односно кроз преговоре са државом домаћином о повољностима које се нуде, требало би да се утврде висина очекиване профитне стопе и вријеме враћања уложеног капитала. То значи да непосредно након прилива страног капитала мора да дође до његовог одлива.
Суштински мотив инвестирања у страну привреду јесте репатријација профита. Стога је сасвим јасно да нето одлив капитала, по свакој инвестиционој ставци, мора бити већи него нето прилив. Што је нека привреда неразвијенија и што су јој потребније директне стране инвестиције, повољности које она нуди не би ли их привукла, (укључујући и велике износе неповратних субвенција за „отварање нових радних мјеста“) утичу на висину стопе повраћаја уложеног капитала. Наравно и на висину профитне стопе.
У питању је, дакле, јединствен финансијски ток. У цјелини он показује праве мотиве и новчане ефекте страних директних инвестиција. Рачуноводствено се он ипак може раздвојити, што се увијек и ради. На једној страни је износ СДИ који се истиче и лијепо фигурира у међународној комуникацији.
Одливи се запажају кроз биланс плаћања према иностранству. Али они су ту загубљени међу свим осталим позицијама и ријетко изазивају посебну пажњу. Како су ти биланси плаћања код неразвијених привреда по правилу негативни, они се узимају као доказ потребе за још већом отвореношћу за пријем СДИ (као средства за превазилажење застоја у развоју). Нови циклус је спреман да буде започет. Прича о нето одливима се не спомиње. А и зашто би? Њом би се само отворила расправа која би, коначно, морала да оспори улогу страних директних инвестиција у развоју националне привреде.
Али оно што статистика успије да сакрије, живот, односно свакодневна економија, неумитно разоткрије. У предугом процесу економске транзиције, обичан се човјек у нашем региону одавно увјерио да обећања о бољем животу који ће бити остварен захваљујући страним инвеститорима представљају ону народну: „Не липши магарче до зелене траве!“
Можда и због тога Македонци нису повјеровали генералном секретару НАТО-а?
