„Уводи се обавеза јавних установа чији је оснивач држава, односно општина, да се застава стално вије на зградама у којима су смјештени ти органи и те установе. Такође, у Предлогу закона измјена и допуна закона уводи се обавеза устајања присутних приликом извођења химне Црне Горе, као и одговарајућа казнена одредба уколико се прекрши овај члан закона. Казна физичким лицима за неустајање приликом извођења химне Црне Горе износиће од 300 до 2.000 евра“, саопштио је министар културе Александар Богдановић након сједнице Владе.
Такође, прецизирано је и да ће казне за прекршаје одредаба овог закона за правна лица износити од 300 до 20.000 евра, док ће се казне за предузетнике кретати од 300 до 6.000 евра.
Одлука Владе моментално је изазвала бројне реaкције и коментаре у јавности. Ипак, чињеница да је Црна Гора приморана да својим грађанима под присилом утјерује љубав према националним симболима сама по себи говори много. У прилог томе свједоче и многобројни коментари на порталима и друштвеним мрежама, који констатују да је „жалосна земља која силом тјера да се поздравља химна“.
Политички аналитичар Бошко Вукићевић сматра да „предложени закон о државним симболима не може бити виђен другачије него као нервозна, па и панична реакција црногорског режима на чињеницу да државни симболи нијесу прихваћени код доброг дијела народа“. За ту, како каже, „тужну околност, највећу одговорност сноси управо власт, која је својим дискриминаторским и непопустљивим ставом читаву једну националну заједницу изопштила приликом усвајања последњег црногорског Устава“.
„Пренебрегнувши и негирајући искуства цивилизованих земаља, црногорски режим је донио одлуку да најновији Устав, добрим својим дијелом, почива на негирању воље и интереса једне националне заједнице у Црној Гори — српске, због чега се он оправдано назива антисрпским. Тако је у оквиру тог Устава, рецимо, већински српски језик доведен у подређен положај у односу на мањински, црногорски“, објашњава Вукићевић.
Наш саговорник се такође осврнуо и на детаље који се односе на црногорске државне симболе, а који су протеклих година били узрок многих контроверзи и племика у јавности.
„Ако узмемо у обзир државну заставу, искључена је традиционална црногорска застава — тробојка, а за државну уведена верзија црногорске ратне заставе, тзв. алај-барјака, која је, опет, различита од историјског оригинала, јер је боја двоглавог орла из бијеле промијењена у жуту, а ова модификација може бити виђена само као одрицање од српског идентитета, јер је оригинални бијели орао своје поријекло имао у грбу Немањића“, објашњава Вукићевић.
„Што се тиче химне која је одабрана, ради се о традиционалној и општеприхваћеној црногорској мелодији, чији је извор у народној пјесми ’Ој, јунаштва свијетла зоро‘ из 1863. године. Црногорски режим је и у случају химне одлучио да иритира српску заједницу, па је у традиционални текст уврстио строфу ратног злочинца и сарадника фашиста Секуле Дрљевића. Имајући у виду криминални историјат политичког дјеловања Дрљевића, сувишно је образлагати зашто је актуелна верзија химне добром дијелу народа неприхватљива“, додаје саговорник Спутњика.
На концу, иза Предлога новог закона о државним симболима, по свему судећи, крије се још једна бојазан власти у Подгорици. Наиме, када је ријеч о наметању обавезе да се државна застава стално вије на зградама јавних установа, према ријечима Вукићевића, „постоји оправдана сумња да режим таквим чињењем жели да замаскира и прикрије чињеницу да мањинске заједнице, прије свих албанска, пречесто у локалним срединама у којима имају власт истичу искључиво заставе мањинског народа“.
„Могло би се рећи да је управо поменута нервозна реакција, тј. предвиђање новчаних казни за неустајање на дату химну, показатељ да нешто ’дебело‘ није у реду са поменутим симболима, начинима њиховог усвајања и перцепцијом коју велики број грађана има о њима. Јер, поштовање се не постиже пријетњама и присилом“.
