Домаћин скупа био је владика Теодосије, који је том приликом поручио да „треба живети Косово“ у комплексном времену у ком се данас живи, преноси „Коссев“.
„Многи су говорили о Косову, многи су певали о Косову, то и данас чине. Али засигурно мислим да то не чини нико боље од нашег Матије. И није само довољно говорити о Косову и певати. Треба живети Косово. Треба живети косовски завет. Треба сведочити у наше време, све оно што смо били и што смо сада и што треба да будемо“, упозорио је владика.
Каже да је наше време много комплексно, да се као монах и свештеник и као владика много моли да данашња генерација буде достојна предака.
„Да ходимо њиховим стопама и њиховим путем и да никако не будемо најгора генерација у српском роду. Да се с нама, не дај боже, заврши оно што је вековима трајало, већ да ми истрајемо, да одолимо свему што нас притиска и споља и изнутра и да све оно вредно, поштено, честито и ми предамо будућим поколењима. И оно што бих хтео да поручим вечерас, овде, сваком Србину, православцу, да има на уму ове речи, да је Косово најскупља српска реч“, рекао је он.
Бећковић је рекао окупљенима да му је друго издање књиге „Косово — најскупља српска реч“ најдраже, управо зато што му је припала та част да је објави Призренска богословија.
Иако је већи део свог обраћања посветио рецитовању својих дела и то у пратњи хора Призренске богословије, Бећковић се ипак осврнуо и на тренутне политичке процесе, односно преговоре Срба и Албанаца.
„Та идеја, да вам неко дâ нешто што није његово, је бесмислена. И ма колико вам давао и ма колико он био силан, то је безначајно. Значи, требало је одавно, а није касно ни сада, да Срби и Албанци седе једни наспрам других и да виде како да уреде свој живот. И како да гарантују права Србима на Косову и њиховим светињама и њиховим границама, а да опет Србија гарантује њихова људска и демократска права. Да живимо у неком свету као што живе свуда где има такав проблем. Али се мора знати чија је то земља. Мађари су после битке на Мохачу копали своју земљу и ископали кости својих ратника који су водили битку. Ја сам убеђен да бисмо ми, да смо стигли, копали око Лаба и Ситнице, око Газиместана од Чечана, како каже народна песма, да бисмо нашли кости наших праотаца и прадедова. Коска је вечита и нема бољега и чвршћега документа“, био је изричит Бећковић.
Бећковић је изразио и уверење да у неком хипотетичком квизу, где би питање било ко су ови људи и где се налазе, мислећи на јучерашњи скуп, нико не би знао да одговори — то су Срби у Призрену.
О књизи су говорили професори Филолошког факултета Универзитета у Београду Александар Милановић и Јован Делић, а културни програм вечери употпунио је и хор Призренске богословије.