Књига „Мусолини: диктатура и демагогија“ аутора Лава Белоусова, професора историјског факултета Московског државног универзитета Ломоносов, која је у Русији изашла 2016. године, доживела је већ друго издање.
„Седамдесетих година, док сам још био студент, суочио сам се чињеницом да се у Совјетском Савезу није могло наћи ништа о италијанском фашизму, практично никаква грађа није била доступна. Када сам касније успео да отпутујем у Италију и да радим у државним архивама, постало ми је јасно шта је био главни разлог због којег се историја италијанског фашизма није изучавала у СССР-у. Наиме, многи облици владавине тадашњег совјетског режима подсећали су на владавину дучеа у фашистичкој Италији“, објашњава Белоусов и додаје да је његова прва монографија о италијанском фашизму била забрањена.
Наш саговорник каже и да је у италијанским архивама имао прилику да види и полицијске извештаје тог времена и да му је увид у ова документа помогао да реконструише механизме тоталитарне државе, као и да уочи проблем постојања неопходног друштвеног консензуса, односно противуречности сагласности са постојећим режимом. Један од елемената ове сагласности био је вожд, лидер нације. Тако је централна фигура Белоусових истраживања постао Мусолини, као и тема тоталитаризма, односно узајамни однос маса и вожда.
„Познато је да је принципијална разлика тоталитарних режима од ауторитарних управо у томе што су они у потпуности потчињавали масе. То је био тотални систем потчињавања маса, који је продирао, инфилтрирао се у све поре живота. Тоталитарни системи претварају масе у пластелин који се може обликовати по жељи. Једна од карактерних црта тоталитаризма јесте постојање вожда, харизматичног лидера којег масе напросто обожавају“, истиче Белоусов.
У Италији су, према речима руског историчара, фашизам и дуче заједно нарастали под паролом поновног рађања некадашње моћи. Мусолини је био фантастичан демагог и имао је величанствени политички њух. Веома добро је могао да изрази компликоване друштвене појаве у облику који је пријемчив обичном, па и нешколованом човеку. Мусолини је дошао на власт у време тоталног распада, када су после ратова и немаштине, умирале и последње наде. И онда се појавио он, човек који говори: „знам пут ка сунцу“, „знам како да у држави успоставим већи степен друштвене правде“. Програм фашиста је врло прецизно гађао у мету, а већина је у овом програму налазила оно што јој је било неопходно да чује.
„Међутим, ми данас живимо у другачијем свету. Спремајући књигу о Мусолинију, о тоталитарном режиму, писао сам о оном времену када је власт у Италији покушавала од друштва да направи стадо. Мислим и надам се да је то време неповратно иза нас. Није случајно италијанска неофашистичка партија Национална алијанса (Alleanza Nazionale) престала да постоји, а део чланова се приклонио легалном делу десног спектра. Сматрам да садашње друштво савршено другачије функционише и да у Италији ништа попут ’вождизма‘ не може да се понови. Фашизам је као режим довео државу до националне катастрофе, иако је готово 20 година постојао друштвени консензус, сагласност са Мусолинијем“, истиче Белоусов.
Руски професор објашњава да је већина клицала дучеу између осталог и зато што је у Италији тада било на снази готово најнапредније социјално законодавство на свету и ова активна социјална политика је омогућавала Мусолинију ту потребну подршку друштва. Наш саговорник додаје да је то истовремено био црни период у историји Италије, али и антифашисти признају да је током те две деценије Италија од аграрно-индустријске државе постала индустријско-аграрна. Стога, истиче Белоусов, није све црно или бело, историја не трпи једнозначне оцене.
Без обзира на све оно што се дешавало током двадесетог века, Италија је данас посве другачија држава. На пример, Салвини никада неће рећи за себе да је он нови национални лидер и да је он увек у праву, што је био главни аргумент дучеа. Салвини има свој став око којег се може дискутовати, а став Мусолинија се није смео довести у питање. Било какве паралеле Салвинија са Мусолинијем не представљају историјски приступ. Њих двојица су сасвим различите фигуре и тотално неупоредиве. За дучеа је животна максима била власт, како би могао да спроводи оно што је он сматрао исправним и правилним. Мусолини је власт волео више од свега, сматрао је да му је додељена мисија, да је послат Италији и да је непогрешив.
„Сваки облик социјалне, економске и политичке организације има и свој одређени ресурс деловања. Када су на снази врло оштри неолиберални принципи и на делу искључиво полуге тржишне економије, то онда иде на уштрб социјалне политике и економија бележи раст и појављује се много новца. На следећим изборима побеђују социјалисти и почињу да троше оно што су пре њих зарадили. Онда долази следећа фаза, незадовољство претходном влашћу и на изборима побеђују десничари. У Италији је то очигледно, Матеа Ренција смењује Матео Салвини, претходно је то био случај са Берлусконијем и Продијем.
Влада Салвини — Ди Мајо је нови политички феномен. Покрет 5 звезда окупља оне који су се уморили од класичних политичара и једноставно желе нормалан живот. Пет звезда би у принципу могли на основу таквог програма, односно баш зато што они немају програм, ући у коалицију са било ким. Мислим да ће се овај феномен у Италији и даље развијати. Овај покрет уопште и не жели да се бави политиком, па чак то и не морају, иако је то главно противуречје овог покрета. Ово је нови замајац новог века.
