Њихов закључак је да ирационални страхови балтичких народа могу да доведу до озбиљних проблема, написали су у ауторском тексту.
У Норвешкој ће у наредним недељама почети досад највећи маневри НАТО-а. На војним вежбама „Спој трозупца“ учествоваће око 10.000 војника Бундесвера. Државе-чланице Алијансе током много година повећавају присуство технике и људства и сходно томе морају да увежбавају њихово деловање. Наравно, главним непријатељем сматрају Русију.
Дугорочно војно присуство
Предстојећи маневри који ће се одржати у Норвешкој имају политички контекст, изазивају мноштво питања и без сумње су непропорционално масовни. Овакве активности стварају погрешан утисак и шаљу сигнал да постоји реална конфронтација, посебно ако се има у виду врло напет моменат у међународним односима. Али, НАТО очигледно нема намеру да се заустави и види свој задатак у појачаном присуству „на првој линији фронта“, као и у даљем размештању што у балтичким државама, што у Пољској, са циљем „обуздавања Русије“. Важно је нагласити да ће ово појачано присуство бити дугорочно. Снаге Бундесвера би требало да остану у Литванији бар до 2025. године.
Многи становници балтичких држава тврде да осећају опасност која им прети из Русије. Па ипак, ако се погледа мало пажљивије, види се да се НАТО интензивно шири на исток како би смањио сферу утицаја Русије. Такође, требало би узети у обзир да је руски војно-одбрамбени буџет далеко мањи од трошкова Алијансе. Тачније, војни буџет Руске Федерације износи мање од 10 одсто укупних трошкова НАТО-а, и зато је јасно да се овде ради о апсолутно ирационалном осећају.
(Не)контролисана армија
САД руководе НАТО операцијама у Пољској, Велика Британија у Естонији, Канада у Летонији, а Немачка у Литванији. Од око 1.200 војника, колико је смештено у литванском граду Рукли, око 500 њих су Немци. У истом граду су стационирани и војници из Холандије, Чешке, Норвешке, Хрватске и других држава. Имајући у виду да литвански политичари у први план стављају ирационалан, често хистеричан осећај опасности, чињеница да овом међународном групом војника у Рукли руководи литванска бригада „Гвоздени вук“ изазива забринутост. За деловање ове групе није потребна сагласност Бундестага, зато што у оквиру НАТО-а постоји правило да државе-чланице имају једнаке обавезе за ангажовање у операцијама овог типа. Чињеница да снаге Бундесвера могу бити послате на задатак без парламентарне сагласности и претходне јавне дебате представља велики проблем. Осим тога, према постојећем плану, немачке трупе би у Рукли требало да буду присутне не само до 2025. године, већ бар наредних 5-10 година.
Милитаризација литванског друштва
Војно присуство, између осталог, доводи до тенденције милитаризације друштва. Војни буџет је од 2011. године порастао четири пута, у складу са захтевом НАТО-а да он мора да износи два одсто БДП-а, а полако се приближава и цифри од 2,5 одсто. Деца узраста 10-12 година у школи имају курс војне припреме. Хиљаде Литванаца су припадници Националне гарде и имају право да код куће држе ватрено оружје. Ова тенденција се неће изменити све док су на територији Литваније присутни инострани војници.
Литванија има много проблема, који уопште нису у вези са Русијом, већ са приоритетима сопствене политике. Пред њом су озбиљни друштвени и економски изазови: од 1990. године државу је напустило више од милион људи и овај број стално расте, јер објективно људи немају перспективу док цене расту а плате не прате тај тренд. Пензиони систем води ка социјалном краху. За већину грађана, сиромаштво представља далеко реалнији проблем од неких апстрактних опасности.
Али, уместо да се боре против стварних потешкоћа у друштву и економији, политичари више воле да инсистирају на конфронтацији са Русијом. Немачки политичари уопште не реагују на ову чињеницу. Уместо да се поставе као посредници између балтичких народа и Русије, немачки политичари радије шаљу војнике у Литванију. Немачка нема никакав план како да се извуче из те „спирале обуздавања“, ни у односима између Литваније и Русије, ни у односима између Немачке и Русије.
Овакве околности рађају два проблема. Први је да Бундесвер нема никакву „излазну стратегију“. Други је да ће литванско друштво имати бројна очекивања, па се у складу са тим може дубоко разочарати у своје партнере. Јер, ко има храбрости да саопшти Литванцима да ће се војно присуство НАТО-а пре или касније завршити? Онај ко има храбрости да шаље војнике у операције које су засноване на ирационалном осећању опасности, ризикује да западне у ћорсокак из ког тешко може да нађе излаз.
