Македонски грађани бојкотом референдума нису само одговорили шта мисле о промени имена своје земље, већ и шта мисле о притисцима везаним за то питање. Упркос томе, премијер Македоније Зоран Заев упорно покушава да предлог промена имена земље прогура кроз парламент (Собрање).
С обзиром да није успео да задобије подршку грађана за свој наум и наум западних сила, Заев је почео да се служи методама тако познатим на Балкану, а тако примереним људима са оне стране закона — уценом. Са једном разликом што Заев уцењује и тргује јавно, пред камерама, и чини се, што би млади рекли, без блама. Све оно што сазнајемо у накнадним мемоарима, викиликсима, тајним документима, а што се односи на закулисне притиске и непримерене политичке трговине, премијер Македоније је изрекао на отвореној сцени.
Заев је у свом говору у Собрању опозицији коју чини ВМРО–ДПМНЕ испоставио „непристојну понуду“ — гласајте за промену устава, а заузврат ће ваши чланови оптужени због немира од 27. априла прошле године добити амнестију. Све то увио је у обланду националног помирења. Такав вид бруталне трговине, да се политички ривал одрекне својих суштинских ставова да би уграбио за себе лични бенефит, јавно нисмо видели чак ни у балканској политичкој позорници која често подсећа на каљугу.
Премијер Македоније, наравно, избегава да каже због чега су рађани Македоније протестовали 27. априла 2017, када су упали у Собрање, па ћемо ми укратко подсетити на те догађаје.
Непосредан повод за протесте био је избор Таљата Џаферија за председника Собрања на нелегалан начин, али у дубини свега стајало је кршење Охридског споразума, према чијим одредбама најјача македонска партија у Собрању твори владу са најјачом албанском странком.
Није згорег поменути да Социјалдемократски савез (бивши комунисти) Зорана Заева нису освојили парламентарну већину на изборима, већ је то био ВМРО–ДПМНЕ. Заев је на чело владе ступио, не вољом својих грађана, већ вољом некога другог, изван Македоније. У томе је заправо проблем.
Сада му не остаје ништа друго него да се служи уценама како би изборио пролаз за политички циљ за који се залаже. Уцена као средство у политици није ретка појава, каже Александар Гајић из Института за европске студије и пре је одраз политичке немоћи, него политичке моћи. Али, овога пута, уцена се сервира на тацни као — компромис.
„Уцена се користи као средство да се другој страни, оној у односу на коју се нема довољна моћ утицаја, предочава евентуална штета која ће јој бити нанета ако не прихвати неку понуду која јој се представља добронамерном. А та понуда заправо то није, него служи као средство одвлачења пажње или ублажавања утиска да се ради о покушају да се достигне или оствари нешто што није реално оствариво, на штету друге стране“, објашњава Гајић.
Другој страни се пружа мања или споредна корист у односу на штету коју мора да поднесе, додаје он.
На нашим просторима, политичка уцена често је коришћена, а најчешће су је користили међународни емисари, попут Ричарда Холбрука, додаје Гајић. Холбрук се користио, каже он, речником притисака и уцена, увијених у обланду наизглед фер договора. Уколико договор изостане, увек је прећено употребом силе.
„Сличну ситуацију препознајемо и у политици ЕУ према овом, непридруженом делу Балкана. Стално се испостављају некакви спискови и захтеви које друга страна треба да испуни, а са друге стране им се нуди неки вид посредне или непосредне користи, која ће им, након прихватања, бити пребачена, дата или дозвољена. Заправо, ради се о грубим видовима притисака и изразима немоћи ЕУ на овом делу Балкана да се постигну неки политички циљеви“, сматра Гајић.
Исто тако је и „непристојна понуда“ израз политичке немоћи Зорана Заева, који је на власт дошао, како Гајић каже, нелегалним посредовањем тадашњег америчког званичника Брајана Хојт Јија:
„Заев, након пропасти референдума и непостојања подршке највећег дела македонског бирачког тела покушава да комбинацијом уцене и понуде придобије парламентарну већину како би прогурао оно што на референдуму грађани нису подржали.“
Македонска опозиција, према Гајићевом мишљењу, свесна је убедљиве већине грађана који су бојкотовали референдум и који не би требало да наседну на уцене македонског премијера.
ВМРО–ДПМНЕ би требало да инсистира на ономе што је и Заев обећао током референдумске кампање — ванредним парламентарним изборима уколико референдум не успе.
Заев, међутим, мора да инсистира на промени устава сада, јер он је само гласноговорник стварних архитеката споразума из Преспе, а стварни архитекти споразума не долазе из Македоније или Грчке, већ из „међународне заједнице“, односно са Запада.
„Главне архитекте су они који игноришу вољу народа и Зоран Заев мора, као њихов портпарол, да заступа споразума, чак и када је пропао, да излази са оваквим ставовима и да у име оних који имају реалну политичку моћ, много већу него што је његова, да улази у овакве ситуације и износи овакве понуде иза којих се крије уцена. То није редак случај, то је ситуација мање-више присутна у свим марионетским и банана-државама“, закључује Гајић.
Колико је обећање Зорана Заева чврсто можда најбоље говори чињеница да је на суђењу групи чланова ВМРО–ДПМНЕ за догађаје од 27. априла прошле године, судија Добрила Кацарска искључила јавност са суђења и казнила адвокате одбране са по 1.000 евра због наводне опструкције судског процеса.
Можда је и то врста притиска на опозицију, јер ако се суђење одвија тајно, а судија кажњава адвокате, како то другачије схватити него као поруку — како ли ће се тек оптужени провести, ако су њихови адвокати кажњени.
