Заправо „црквена“ објашњења узрока и последица сасвим јасно и без нас дају представници Руске православне цркве. Особе које нису теолози, али су упућене у савремену историју Украјине, из очигледних разлога су више од свих забринути због судбине украјинских верника канонске цркве. Овај догађај има политичку димензију, а сада је кашу закувао лично председник Украјине.
С обзиром на то да се поједини епископи Украјинске православне цркве колебају и дају контрадикторне изјаве, а групе националних активиста само чекају сигнал за почетак масовних протеста, даљи развој догађаја је мање-више јасан.
Иза патријарха Вартоломеја (као и иза иницијатора догађаја, украјинског председника Порошенка), сасвим отворено стоји Америка, где је концентрисана већина верника Цариграда. А како САД поступају приликом освајања туђих територија, добро је познато.
Дакле, у почетку ће се преговарати са највишим клерицима канонске Украјинске православне цркве у очекивању понављања „успеха из Ирака“, где је команда нападнуте војске била једноставно купљена. Затим, необраћање пажње западних медија на насилно отуђивање непокорних манастира и цркава, протеривање бунтовних свештеника и верника. Затим „демократски коалициони Синод УПЦ“ у којем ће креативно коегзистирати све религиозне организације под управом Вартоломеја.
Украјинске православце очигледно чека много лошег и страшног. Али сада је главно питање како ће остале цркве на свету реаговати на ова дешавања. То ће имати пресудан значај, укључујући и судбину украјинских православаца.
Ствар је у томе што је цариградска одлука целом православном свету послала јасан сигнал: може се протестовати.
Сваки раскол од сада има свог покровитеља у истанбулском кварталу Фенер, у ствари у главном граду супердржаве која има амбиције за глобално управљање. Овај сигнал није послат само Украјини него и Србији, Црној Гори, Македонији, Бугарској, Грузији, Молдавији, као и Русији.
Јерарси, који су сукобљени са својом управом, који су отишли у раскол, искључени су — сигнал говори „знате шта треба да урадите“. Од сада анатема није казна, увек постоји алтернатива: зграбите све што можете однети и пређите под амерички заштиту. Узгред, имајте на уму да државе у којима живите углавном не трпе политички суверенитет, јер се покоравају САД. Због тога ће бити пружена свеобухватна подршка.
Све ово је јасан пример Мајдана. Све „обојене револуције“ од двехиљадитих година до данас нису извођене у сувереним државама. Тамо су већ биле или проамеричке владе. Владе које су водиле политику у више праваца су скоро без ичијег противљења рушили борци за праву демократију и против корупције које је Запад подржавао. Отпор није пружан управо због тога што владе нису биле суверене, и оне су покушавале „да се договоре, како не би све изгубиле“. А „обојени револуционари“ су имали практично званичне указе — вашингтонске сертификате о усклађености њиховог погрома са духом истинске демократије.
У овом случају, Цариград користи механизам који је према функцијама пандан Викторији Нуланд. Од тренутка кад је Нуландова посетила Кијев, прошло је већ довољно времена да би одговорили на питање да ли је Америка на овај начин планирала не само да ослаби Русију него и да ојача Украјину. Мир није циљ ових дешавања и зато је у најмању руку глупа помисао да ће у Украјини после „црквеног протеста“ наступити „црквени мир“ и побољшање ситуације.
Дакле, остале цркве на свету се суочавају са тешким избором, јер је потребно или јасно осудити поступке Цариграда и изазвати незадовољство САД или не реаговати и апстрактно позивати на мирно разрешење ситуације, тј. одуговлачити до бесконачности што је равно капитулацији. Постоји и могућност преговарања, а заузврат би добили безвредне гаранције, што је такође равно капитулацији. Могуће је и отворено капитулирати подржавањем Вартоломеја и тиме се отворити за све нападе легитимизујући „црквене протесте“ у будућности на својим територијама. А ако се погледа како се Америка сада понаша са својим „савезницима“ може се са сигурношћу предвидети — протести су незаобилазни у будућности.
Због тога остаје нада да ће остале цркве изразити жељу за јединством. У корист тог избора говори не само самоодржање него и чињеница да Москва, за разлику од Цариграда, нема болест коју има Ватикан и не тежи превласти над свим хришћанима на свету. А шта Руси мисле о протестима, сви знају.
