Уз песму „Милена“, дуги аплауз и сузе, пријатељи и колеге данас су се у Звездара театру опростили од диве српске и југословенске кинематографије Милене Дравић.
На истој сцени где је Милени Дравић у децембру уручена награда „Добричин прстен“ данас је одржана комеморација на којој су о њеном изузетном опусу, необичној харизми, великој доброти и таленту, аутентичности и лепоти говорили директор Звездара театра, драмски писац и академик Душан Ковачевић, глумци Јелисавета Сека Саблић, Аница Добра, Војин Ћетковић и Бранка Петрић, филмски посленик Радослав Зеленовић, редитељи Јагош Марковић, Дејан Мијач и Стефан Арсенијевић, књижевник и академик Љубомир Симовић и директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић.
Саблићева је истакла да је Милена била неодољива у комедији и моћна у драми, добра, искрена, драга, лепа и храбра до последњег дана.
„Остаје да се поносимо што је била наша и што је публика обожавала од првог дана и сигурна сам да њена душа иде ка неком свитању“, рекла је Саблићева, преноси Танјуг.
Зеленовић је нагласио да уметнички опус Милене Дравић представља историју српске и кинематографије бивше Југославије, упечатљив документ једног времена.
„Сваком својом улогом, од филмова црног талас, преко ратних спектакала, до комедија и драма, доносила је нешто своје, непоновљиво, уз подједнако признање колега и критике, и обожавање публике. Показала је и доказала нешто што је готово немогуће — да се увек може бити најбољи и узор“, рекао је Зеленовић, подсетивши да је Дравићева први добитник награде „Александар Лифка“ палићког фестивала, где се последњи пут појавила пред публиком у јулу ове године и поздрављена громогласним аплаузом.
Он је нагласио да се више од 160 филмова, ТВ серија и драма у којима је играла, сливају у документ о једној кинематографији и једној земљи која још постоји само у филмовима и све то остаје као заоставштина за будуће генерације.
Редитељ Јагош Марковић је рекао да ће „свет без Милене бити много мање леп, честит, узвишен, радостан и мање жив“.
„Била је и остала велика, препуна лепоте, оне за коју је Достојевски рекао да ће спасити свет. Била је племенитост, дух и шарм. Била је Београд и Југославија, била је и остала свет. Велика у свим медијима, жанровима, у сваком тренутку живота и рада. Завршава се једна епоха у којој су великани били велика господа и велики људи. Била је светлост, била и остала звезда“, казао је Марковић.
Он је констатовао и да није било лако бити Милена и Гага, „толика слава и популарност, а сами своји на Балкану, на Чубури, бити и уметник и комшија и човек, сами и своји, часни и даровити, вредни и племенити, скромни харизматични, човечни изнад свега, и одвојено и као пар, животни и глумачки“.
„Све је то подвиг, и живот, и љубав и уметност, доведени на ниво чистоте савршене поезије“, сматра Марковић.
Симовић је скренуо пажњу на импозантан почетак 19-годишње глумице која је наредних шест деценија „метеорски прелазила из филма у филма, из филма на телевизију, са телевизије у позориште. Без одмора и предаха“, али као њен заштитни знак сматра улогу сељанчице Ранке у филму „Прекобројна“ Бранка Бауера, којом је освојила и рафиниране филмофиле и најширу публику и Пулу.
Све њене улоге, сматра Симовић, остају међу нама као „много живих Милена“ чиме се доказује, како каже, да смрт ипак није дефинитивна.
Аница Добра је у свом врло емотивном обраћању Милени подсетила на све дуге разговоре телефоном о филму, глуми, о топлини и нежности са којом је Дравићева пригрлила као младу глумицу, Петрићева је евоцирала успомене на сусрете са Миленом, са чијим одласком, одлази и „још тачно недефинисана епоха“, а Арсенијевић је испричао о последњем дану снимања филма „Љубав и други злочини“ илуструјући њену бригу о другима.
Ћетковић се присетио Пирота 2002. године, почетка лета и дана пре почетка снимања филма, када је Дравићева са собом донела завесе, душек, лустер, јастук и одлучила да се усели у хотел док траје снимање филма.
„Милена се заувек уселила у наше животе, донела своју доброту, своје плаве очи и све нам је то оставила“, рекао је он.
Према речима Пантелића, Милена Дравић је исписала историју покретних слика и остаје да буде инспирација и симбол свега што заслужује најдубљи наклон.
„Историју покретних слика овог или ових простора Милена је исписала са Пуришом Ђорђевићем, Бранком Бауером, Бором Драшковићем, Вељком Булајићем, Душаном Макавејевом, Гораном Паскаљевићем… Од Милене треба много тога научити — од тога како не треба затварати очи пред стварношћу и уши пред буком до тога да је данас већ јуче“, казао је Пантелић.
Мијач је рекао да је најважније код Милене Дравић била доброта која је исијавала из ње, коју је публика знала да примети и због које су је волели људи различитих карактерних квалитета, а она сама је волела све што је живот и од тога је помоћу љубави правила чаролију.
„Цео наш живот је привикавање на бол и када помислимо да смо један бол одболовали, појави се нов који нас поново разболи и ми се повијемо да нас мање има и да нас мање боли и тако умањени и уплашени, чекамо да бол прође. Зато да данас имамо снаге само за две речи: Збогом Милена!“, опростио се Душан Ковачевић.
