Како је за Спутњик објаснио, управо је руска интервенција спречила пад легитимне власти у Дамаску, која се у том тренутку налазила у тешкој позицији.
„Међутим, тада није била реч само о паду једног човека, већ о ономе што би уследило да је заиста дошло до слома Асадовог режима. Наиме, тада би дошло до једног мрачног циклуса освете према алавитима, хришћанима, свима онима који су подржавали тај режим и који би вероватно попримио размере геноцида. То је нешто што је Русија заиста успела да спречи“, напомиње Старовић.
Москва је такође, додаје Старовић, када је реч о ситуацији везаној за Украјину, успела да одбаци тај конфликт далеко од својих граница, али и да притом покаже своје капацитете и војну силу у Сирији. Коначно, успела је да у исто време одбаци и борбу против исламистичког, џихадистичког тероризма са којим је, нажалост, имала проблем и унутар својих граница.
Русија је, како наводи, постигла и један велики дипломатски циљ, који можда тада уопште није ни имала у плану.
„Несумњиво је да се заиста наметнула као она сила, можемо рећи чак и као сила-арбитар на подручју Блиског истока, без које ниједну крупно политичко питање не може да се реши. У том смислу је Руска Федерација заузела позицију коју су деценијама имале Сједињене Америчке Државе, а коју су, на њихову жалост, изгубиле. Зато мислим да Москви више није у интересу да се дугорочно задржава у Сирији, са великим војним ефективима и великим дипломатским ангажманом, јер тако нешто кошта, и у новцу и на друге начине“, указује Старовић и додаје да би Русија највише волела да дође до некаквог дезангажмана на том подручју, уз, наравно, задржавање политичког утицаја који је заслужила.
Коментаришући оцену председника Путина да је Русија у Сирији испунила своје циљеве, Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду за Спутњик каже да је ситуација у тој земљи стабилизована у смислу да сада не постоје снаге које би деловале, а да немају директну потпору или неку врсту сарадње или са Руском Федерацијом, или са САД, или са Турском.
Он сматра да Путинова порука заправо гађа две мете.
„Једна је дипломатија и позиционирање Русије на Блиском истоку и генерално у међународним односима, где Русија стално жели да се ствари решавају у оквирима Уједињених нација. То је константа у руској политици још од Андреја Примакова. Са друге стране, верујем да Русија жели да се мало шире ангажује на Блиском истоку, између осталог и у Либији, где подржава генерала Хафтара и за то жели да има мало слободније руке. Ово је такође и једна дипломатска порука Израелу да више нема никакво оправдање да се меша у Сирији и да бомбардујe и напада тамошње циљеве, позивајући се на борбу против неких терориста, када је јасно да су у Сирији мета били Иранци и Хезболах“, сматра Јанковић и додаје да је прва етапа те поруке Израелу била испорука система С-300 Дамаску.
Немања Старовић је уверен да је политичко решење за Сирију коначно на видику јер су регионалне силе преузеле ствар у своје руке. Кључан моменат, како каже, био је успостављање такозваног формата из Астане, у којем учествују Турска, Иран и Руска Федерација, три силе које заиста имају реалан утицај на терену.
„Наравно, из тог формата су искључене САД, које због тога могу бити незадовољне и могу покушати да праве одређене проблеме, али оне тренутно немају капацитет да на територији Сирије зауставе процесе који су покренути у формату из Астане. Верујем да је могуће политичко решење које ће бити у интересу режима у Дамаску, иза којег стоји Руска Федерација, које ће задовољити одређене интересе Ирана али и уважити легитимне безбедносне страхове које Турска има. Дакле, решење које неће подразумевати формирање некакве курдске парадржаве на северу Сирије, што за Анкару представља највећу опасност“, оцењује Старовић и додаје да не верује да постоји планетарна сила која може да спречи имплементацију једног таквог решења.
Према речима Слободана Јанковића, сиријска влада жели да створи институционални оквир који би у будућности могао да функционише у целој Сирији.
„Питање је, међутим, да ли ће ту заиста доћи људи који представљају оне Курде што контролишу од петине до четвртине територије Сирије и који сарађују са САД, односно да ли ће доћи баш њихови представници или неки други Курди који живе у Дамаску, Латакији или Хомсу и рећи да они представљају Курде оданде. У сваком случају, Сирија ће ићи на то да створи све институције и да обнови рад државе као да је целовита и сређена, не би ли једног дана, ако дође до ослобођења и повратка контроле над целом територијом, заиста све то функционисало како треба“, указује Јанковић.
Упитан да ли је реално очекивати да све међународне трупе напусте Сирију након победе тероризма, Немања Старовић каже да је то племенити циљ, али сумња да је до краја остварив.
„Не верујем да је икоме у интересу да у деценијама које су пред нама остварује велики војни ангажман који и те како кошта у сваком смислу. Међутим, ја бих то посматрао из призме управо улоге Руске Федерације као силе арбитра који покушава да избалансира интересе других, често супротстављених играча, и која ће настојати да дође до свеопштег војног дезангажмана на тој територији. Међутим, мислим да у овом тренутку није реално очекивати да ће било која од страна која тренутно има своју војску у Сирији, дакле Иран, Турска, па и сама Русија, у потпуности уклонити своје снаге из Сирије“, закључује Старовић за Спутњик.
