Аутор сте више књига у којима тврдите да историјски догађаји нису случајни, већ да се напротив одвијају по тачно утврђеном редоследу и да се никада не догађа нешто што се већ није десило у прошлости. Како сте уопште дошли на ову идеју и од када трају Ваша истраживања?
— Веровали или не, на ту идеју сам дошао кроз своју професионалну активност. Ја сам по образовању доктор биотехничких наука, у оквиру својих радних активности бавио сам се проблемом соларно термичке регулације фенолошких фаза у току годишњег циклуса воћних врста. Уочио сам, као и многи пре мене, да се годишњи циклус биљака одвија кроз тачно дефинисане фазе које се из године у годину понављају. То ме је подстакло да проучим да ли се такви обрасци понављају и у људским заједницама. Да ли и оне у свом историјском развоју пролазе кроз неконтролисане или случајне процесе, или и код њих важи цикличност, понављање. И био сам потпуно запрепашћен када сам после првих резултата схватио да наш историјски процес није случајан, већ да је предодређен и да је као и код биљака могуће да се на основу прошлих фаза могу предвидети будући догађаји, односно исти процеси или епизоде.
Иначе, још у античким временима, на основу прошлих догађаја ишчитавала се будућност?
— Савремени човек доживљава историју као праволинијски процес, нагомилавање случајних историјских инцидената и епизода. По савременој идеји, закључено је да је историја наука која не формулише законе, не служи се математичким обрасцима и не допушта предвиђање будућности. Међутим, људи нису увек тако доживљавали историју. У античка времена доминирало је потпуно другачије схватање историје. По тој другој идеји историје, историјски процес је кружан и повратан, па самим тим и закономеран, односно будућност је била предодређена дешавањима из прошлости. Према античким мислиоцима будућност није оно што ће тек доћи, већ оно што ће се вратити. У будућности се не може десити ништа што се већ није десило у прошлости.
—
Истовремено ме посебно заинтригирало и што се у старозаветним књигама иста та идеја саопштава. Рецимо у књизи пророка Исаије, он каже: „Објавите нам шта је прво било да промислимо и познамо шта ће бити иза тога“.
Коју методу користите и да ли је она примењива у свим случајевима?
— На основу ишчитавања догађаја из прошлости могу се уочити одређени ритмички процеси који се понављају, а на основу њих се врло прецизно може ишчитавати будућност. Метода коју ја примењујем је проста, емпиријска метода: сазнај шта је прво било, промисли и сазнај шта ће бити у будућности, јер оно што ће бити то је већ било. И наши савременици су примењивали исту методу. У култној књизи Освалда Шпенглeра „Пропаст Запада“ у уводу се каже: „Чини се први смели покушај да се историја предодређује на основу прошлих догађаја“.
Можете ли нам појаснити методу на неким конкретним примерима, пре свега кроз српску историју?
— Ту методу је могуће илустровати низом примера. Ја сам до сада сакупио и објавио шест књига о томе. Прве две књиге се односе на српску историју и у њима наводим све поновљене епизоде од Средњег века до данас.
Овога пута ћу методу илустровати кроз нашу црквену историју. Карактеристично је да су сви поглавари Српске цркве у нововековној историји по временском распону од 612 до 613 година поновили средњовековну црквену историју. Једноставно постоје хронолошка близанства између поглавара старовековне и нововековне цркве где они по том временском распону долазе на чело цркве, завршавају начелство и на крају умиру.
Црква у Србији је постала аутокефална 1879. године. На њеном челу се тада налазио митрополит београдски Михајло. Он је због неслагања са кнезом Миланом Обреновићем уклоњен са чела Цркве 1881. године, на исти начин као што је 612 (613 година) раније због неслагања са Стефаном Урошем I Немањићем уклоњен архиепископ Данило I. Михајлов наследник митрополит Теодосије завршио је начелство повлачењем са чела Цркве 1889. године, као што се пре 612 (613) година са чела Српске цркве повукао архиепископ Јоаникије I. После митрополита Теодосија на чело Цркве долази поново митрополит Михајло и на челу Цркве је до своје смрти, 1898. године. Опет 612 (613) година после краја начелства и смрти средњовековног епископа Јевскатија Првог. Михајла је наследио митрополит Јенокентије који завршава начелство и умире 1905. године, или 612 (613) година после краја начелства и смрти средњовековног архиепископа Јакова. Јенокетијев наследник митрополит, а потом и патријарх Димитрије завршио је начелство и умро 1930. године, 612 (613) година после краја начелства и смрти архиепископа Саве III. Година 612 (613) после краја начелства средњовековног архиепископа Никодима 1324. године, умро је и завршио начелство патријарх Варнава. И тај образац са хронолошким близанцима непогрешиво се понавља у свим случајевима начелства црквених поглавара до данашњих дана.
Када се на основу математичког обрасца могу очекивати крупније промене на овим просторима и да ли ће оне ићи у правцу даљег распарчавања или ће се процес обрнути, што се, како наводите, такође догађа у историјским циклусима?
— Одговор на то питање такође даје ова историјска ритмика. У историји Срба постоји ритам од око 77 година који има особину да понови догађај, али да се обрне исход тог временског догађаја. Победник постаје губитник, нешто што се разјединило сада се уједињује, рођење владара по тој ритмици се реплицира као смрт владара и слично. Постоји велика хронолошка густина тих догађаја који се у нашој историји понављају од Стефана Немање до данашњих дана по тој ритмици од 77 година.
Нововековна историја српске државе прошла је кроз велики број државно правних и статусних фаза. По тој ритмици од 77 година, свака од тих фаза је реплика неке претходне фазе. Рецимо 1801. године дахије одвајају Београдски пашалук од Турског царства. Седамдесет седам година касније, 1878. године, Кнежевина Србија стиче међународно признање као самостална држава. Дахијска држава је трајала до Првог српског устанка 1804. године. 77 година после тога Србија је проглашена за краљевину. Набрајање свих фаза би заузело превише простора, али исти образац, 77 година, стално се понавља. Ако пређемо на савремена збивања 1992. године, пре 25-26 година проглашена је Савезна република Југославија као заједница република Србије и Црне Горе. Седамдесет и седам година пре тог проглашења, 1915. године, краљевине Србија и Црна Гора су престале да постоје у формалном смислу. Заједничка држава Србије и Црне Горе трајала је до 2006. године, а 77 година пре тога 1929. године престаје да постоји Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца као наследница претходне Краљевине Србије, и настаје Краљевина Југославија. Године 2006. настаје садашња Република Србија. Пошто је садашњој Србији хронолошки близанац краљевина Југославија која је настала 77 година пре ње, трајаће приближно исти број година колико је трајала Краљевина Југославија. Пошто је Краљевина Југославија трајала 16 година, по тој ритмици Република Србија би требало да траје у формалном смислу до око 2022. године. По тој ритмици, од ове године требало би да започне обрнути процес, да започне фаза укрупњавања и обједињавања наших етничких простора, па би у том смислу 2022. године могле да се уједине Србија, Република Српска, Косово и Метохија или њени делови, Црна Гора, а могуће је и цели православни простор бивше СФРЈ.
Како објаснити циклични ток историје, да ли је у питању природни процес или и у овој причи постоје елементи теорије завере? Да ли овим процесом управљају неке више силе?
— Ја просто не могу да поверујем да људски фактор креира ту историјску причу и то ритмичко понављање. Верујем да нека неупоредиво моћнија сила, сила која је испројектовала целу васељену јесте и креатор цикличног понављања историјских збивања.
Кроз историју се дешавају и реплике ратова? Шта се у том смислу може очекивати, да ли је трећи светски рат и крај цивилизације пред вратима?
— Ако под цивилизацијом подразумевате човечанство, не видим никакав крај човечанства ни у ближој, ни у даљој будућности. Али ако мислите на западну, атлантистичку и тренутно доминантну цивилизацију, њен крај видим, а пре мене видео га је и спомињани Освалд Шпенгер. Крај западне доминације глобалним политичким простором се ближи крају у блиској будућности.
Иначе ја нисам сигуран да се трећи светски рат већ није догодио. Шта хоћу да кажем. Наравно да се понављају и светски ратови, а на завршетку сваког великог рата, успоставља се потпуно нови однос снага, нови глобални политички систем. То се десило после Првог светског рата, а десило се и после Другог светског рата. Али у историјској ритмици не мора да дође до успостављања новог поретка само после оружаних сукоба. Имамо пример Хладног рата кроз сукоб Совјетског савеза и комунистичке идеологије, са једне стране, и западноевропских држава на челу са САД и либерално демократске идеологије, са друге стране. Тај сукоб се завршио поразом источног блока и катастрофалним последицама које су претрпели руска држава и руски народ. Није било оружаног сукоба, али је другим средствима, економским и пропагандним ратом резултат био идентичан као да је вођен оружани рат. То би по мени био крај трећег светског рата, а сада можемо да говоримо о четвртом светском рату који може или не мора да се понови као оружани рат. Не верујем да ће дуго трајати, али после њега би могло да дође до новог устројства политичке моћи. И мислим да од 2019. до 2023. године улазимо у нови сукоб западноевропске алијансе и Русије. Тај процес је већ започео. Шта значе ове економске санкције које су непрекидно пооштравају против Русије? Зар то није економски рат? Шта значи овај удар на Руску цркву кроз проглашење аутокефалности украјинске цркве иза чега опет стоје западне силе? Зар то такође није још један изузетно опасан вид агресије који изузетно компликује ситуацију? Без обзира у којој форми ће се на крају сукоб окончати, на основу историјске ритмике тврдим да ће то бити крај западне доминације. А православна цивилизација ће наследити западну у погледу глобалне доминације.
