На Међународном сајму књига у Београду Владимир Медински је представио књигу „Рат и митови СССР-а 1939-1945“, коју је у преводу Снежане Кондић објавио Службени гласник. Медински настоји да оживи сећање на то да је Совјетски Савез, према мерилима тог суровог времена, био бруталан, али не и осветнички режим, те да никаквог планског истребљења дојучерашњих непријатеља нити је било, нити је то неко имао као идеју.
„Мит има сопствену логику. Претворити Немце од агресора у жртве. Изједначити стаљинистички СССР и хитлеровску Немачку. Претворити Црвену армију од победничке војске у гомилу помахниталих лудака. Али зашто бисмо се ми пецали на то“, наводи Медински у књизи и пита се, подсећајући на речи Катарине Велике, како се догодило да ни о једном народу није изречено толико клевета и лажи као о народу руском.
У књизи говорите о главним митовима Совјетског Савеза о периоду Другог светског рата. Интересантни су, међутим, и примери митова који су другим народима служили као подстицај да се упусте у рат, а који су пропагирали често потпуно нереалне и неутемељене идеје. Читаоцу се готово одмах намеће закључак да се ситуација није много променила ни данас. Које то митове Запад данас пропагира о себи, а које о Русији?
— Данас није важно шта се заиста догађа, него оно о чему се говори. Сада сви говоре о некаквим руским хакерима који побеђују на изборима у САД, у Француској, чини ми се да готово сваки политичар на свету који губи изборе на Западу за то криви руске хакере. То чак нису ни митови, то је научна фантастика, научна фантастика испуњена лажима. А људи у то верују, разговарају о томе потпуно озбиљно. Много је примера о којима ће се кроз неко време говорити као о чињеницама.
Сведоци смо прилично грубог фалсификовања историје, посебно када је реч о Другом светском рату и улози Совјетског Савеза у њему. Стаљин се изјадначује с Хитлером, а свет су спасили Американци и Британци. Циљ тог изједначавања је јасан, а да ли су они који се тиме баве свесни свих последица до којих оно може да доведе?
— Наравно, то се и ради са специјалним циљем, јер је управљање историјом веома важно за оне који се спремају да управљају будућношћу. Када измишљаш историју, ти одређујеш како ће се понашати људи у будућности. Пре тридесет или четрдесет година никоме не би ни пало на памет да сумња у заслуге Совјетског Савеза за победу у Другом светском рату. Сада о томе у најбољем случају не говоре. Апсолутно сам уверен у то да се овде на Балкану догађа то исто. У време када сам писао књигу био сам запањен чињеницом да је земља која је после Русије имала против себе највећи број непријатељских војски — до тренутка отварања Западног фронта — била Југославија. Најмање двадесет немачких дивизија под оружјем морало је стално да се налази на територији Србије. И око Србије, како би некако контролисале партизански покрет. Срби су, пружајући отпор Вермахту, изгубили више војника од Француске, Пољске, да не говорим о Грчкој, Норвешкој и другим земљама Европе. Зар неко о томе данас говори? У време Стаљинградске битке Хитлер није могао да пребаци војску из Србије, јер је тамо у то време непрестано кључала партизанска борба. Принуђен је био да контролише ту територију. То што се догађало у Србији током Другог светског рата јесте исто оно што се догађало у Шпанији током Наполеонових ратова. Он је држао велику армију у Шпанији, јер се тамо све време водио бесконачни грађански рат. И, узгред, то је посредно помогло и Русији да победи Наполеона. Слична је ситуација била и током Другог светског рата, а ко се сада тога сећа? Зато о великом доприносу победи све време говоре државе које је најбоље уопште и не спомињати. Знате, недавно је један од холандских званичника рекао да је Холандија у сајбер-рату с Русијом. У Русији су се дуго томе смејали, јер се Холандија, ако се не варам, борила против Хитлера два дана. Последњи пут је Холандија ратовала с неким у седамнаестом веку, активно. Два дана су ратовали, а код нас Немци нису могли једну кућу да заузму по пола године. Сетимо се Стаљинграда. Због тога се на тему рата не треба расправљати с Русијом. Али то све обликује свест младих људи и због тога је то, мислим, веома опасно. Важно је на то подсећати.
Велика Британија је, како наводите у књизи, уочи Другог светског рата, свој народ бодрила тиме што га је позивала на борбу против немачког колонијализма. Велика Британија — као највећа колонијална сила у историји! И опет се намеће помисао на сличности с данашњим временом и на тренутну улогу Велике Британије у креирању негативног имиџа Русије у свету. Како се борити против политике која више и не почива на претпоставци да би сваку оптужбу требало поткрепити чињеницама и доказима?
— Савремени систем пропаганде у целини, нажалост, нипошто не подразумева доказе. Погледајте целу причу — када говоримо о Великој Британији — о апсолутно митском тровању неких бивших држављана Совјетског Савеза које су, наводно, починиле руске специјалне службе. Ја сам циљано гледао неколико програма Би-БИ-Сија, под претпоставком да нам руски медији можда нешто не преносе, да можда Британци имају неко тајно знање које омогућава да се докаже та теорија. Не. Нема апсолутно никаквих доказа. То је само претпоставка. „Highly likely“. То је велики проблем, јер у време информационог друштва људи траже веома много информација, и то веома брзо, а професионални манипулатори то користе. Они апсолутно ништа не доказују, они просто много пута понављају једне те исте тврдње, с разних страна. Понављају: Стаљин је напао Пољску, Стаљин је напао Пољску, Стаљин је напао Пољску… После деведесетог понављања људи верују да је Стаљин напао Пољску. Али тога једноставно није било ни у ком виду. И када сам о томе разговарао с пољским новинарима, они су ми о томе говорили као о чињеници. А ја сам их онда питао: Хајде да видимо колико је Пољака погинуло херојски се супротстављајући Црвеној армији? Борбених дејстава није било. И не само то, него је 1939. године команда пољске армије издала наредбу да се не пружа отпор Совјетском Савезу, зато што то уопште није био напад. Отпор је пружан само Немцима. А ако је Стаљин напао Пољску, реците ми — Пољска је имала савезнике — Енглеску и Француску, званично — каква су дејства оне предузеле да би зауставиле Стаљина? Никаква. И не само што није било никакве дипломатије, него чак ниједног реда у новинама није било тим поводом. То јест, када је СССР штитио своје историјске територије, Западну Украјину и Западну Белорусију, нико тада та дејства није схватао као чин агресије. Цео свет, укључујући Енглеску, Француску и САД, схватао је то као одбрану од Немаца. Сада се то све потпуно изокреће и сви Пољаци сматрају да су Стаљин и Хитлер истог дана напали Пољску. То је апсолутна лаж! Али то се предаје у школама као истина. Природно, тако се формира однос пољске омладине, нових генерација, према Русији.
Ако упоредимо друштвену и геополитичку климу између два светска рата и данашње време, до каквих закључака долазимо? Где су сличности, где су разлике?
— Мислим да је главна разлика у томе што данас сви ми веома добро схватамо да је немогуће решити политичке несугласице војним средствима. Немогуће! То има своје предности, али и недостатке. Главни ризик је у томе што, у случају почетка борбених дејстава, више нико не би могао да пружи шансу да се она зауставе. Савремене војне технологије не допуштају великим државама право на грешку. То значи да политичари данас морају да буду хиљаду пута мудрији и опрезнији него раније. Раније је било могуће исправити грешку, а сада није.
Шта савремена Русија може и треба да научи из грешака које је направила совјетска власт, не само у време Стаљина, него и током Хрушчова, Брежњева, Горбачова? Пропаганда сама по себи носи негативну конотацију, јер подразумева усађивање одређених идеја и порука у свест људи. Може ли она имати племенити циљ?
— Сама реч „пропаганда“ је неутрална као и реч „медицина“. Лекар може здравог човека да лечи до смрти, а може и да излечи болесника. Пропаганда је просто технологија. Ако се пропагирају доброта, поштовање предака и родитеља, хришћанске вредности, историјско памћење, зар је то лоше? А ако се пропагирају мржња, нетрпељивост, презрење према другим људима… Они који се данас баве антируском пропагандом у западним медијима распирују нетрпељивост према целом народу. Они поступају као ти несавесни лекари који, уместо да лече болеснике, злоупотребљавају положај који имају. А то је приступ средствима масовног информисања, интернету, јавном мнењу. То је служење злу.
Може ли се борити против тога?
— Мора се борити против тога! Сетите се приче о ширењу хришћанства. Постојали су мисионари који су људима носили добро, а постојали су и они који су под Христовом заставом организовали крсташке походе и масовна убиства. То је проблем људи, а не проблем идеја. То је проблем људи који на одређени начин те идеје преносе.
