Судећи по фотографијама, Бали у Индонезији представља туристички рај и оазу луксуза у држави која се свеукупно не може похвалити њиме. Делегати годишњег окупљања три најзначајнији свјетске монетарне организације (Међународног монетарног фонда, Свјетске банке и Свјетске трговинске организације) имали су стога све услове да се упусте у бригу о свјетској економији.
Поред бирократа из ове три институције, учешће су узели и министри финансија и централни банкари из 189 држава чланица. Било је ту, наравно, и утицајних личности из приватног сектора, банкарске заједнице (индустрије), универзитета, цивилног сектора, посматрача и готово хиљаду новинара. Укупан број учесника је био 36.669. Састанчило се од 12. до 14. октобра, али се, с обзиром на удаљеност и егзотичност локације, морало доћи неколико дана раније, док се са повратком није ваљало журити.
Домаћини су, барем са те стране, задовољно трљали руке. Учесници скупа су потрошили толико пара да је БДП Балија увећан за више од једног процента. Али када се ради о угледним људима и значајним темама, не ваља да се штеди. У ствари, они то готово никад и не раде. Штедња је обавезни дио пакета њихових савјета (прецизније, наређења) и увијек се односи на друге.
Непосредно пред почетак самита, ММФ је кориговао своју прогнозу раста глобалне економије за ову, 2018. годину, са 3,9 на 3,7 одсто. Кристин Лагард, прва дама ММФ-а, позвала је све учеснике да смање постојеће тензије, изазване све чешћим и све обухватнијим трговинским размирицама, посебно између највећих актера свјетске економије.
Позвала је на отворени дијалог у проналажењу нових рјешења у поштовању правила свјетске трговине. Упозорила је и доносиоце одлука на нивоу националних влада да морају да се припреме за тржишне нестабилности које ће проистећи из постојећих трговинских спорова. Иако је глобални економски раст и даље снажан, закључила је, постоје и велики ризици на хоризонту посебно у виду пораста неједнакости, нових технологија и њиховог утицаја на радна мјеста и одрживости достигнутог раста.
Морис Обстфелд, главни економиста ММФ-а, објаснио је да смањење прогнозе раста свјетске економије долази због повећаних трговинских сукоба на релацији САД — Кина.
Ји Ганг, гувернер Централне банке Кине је изјавио да су протекционизам и трговинске баријере највећи ризик за свјетску економију. Кина је спремна да сарађује са свима да би слободна трговина и инвестирање биле остварене тако да све државе имају корист од још веће и уравнотеженије економске глобализације.
Умирујуће ријечи су се чуле и од Стивена Мнучина, америчког министра финансија. Он је смањио ниво аларма због постојећих трговинских ограничења која је његова држава увела Кини и другим државама. Изразио је и наду да Кина неће одустати од куповине америчких државних обвезница (главног средства текућег финансирања америчке владе) како би кинеске фирме и даље имале приступ америчкој високој технологији. Уз жаљење због трговинског спора, он је поручио да код Кине није само у питању потреба да она од Америке купује више природног гаса или сојиног брашна, већ да се ради о „структуралним питањима“ балансираних трговинских односа двију држава.
Ипак, без обзира на углађеност наступа, не може се сакрити осјећај да се чула грмљавина расрђених богова свјетске трговине. Већина учесника у расправи се, стога, залагала до нивоа молбе да се смање тензије између највећих свјетских економија иако сви виде да рјешења за то не постоје. Барем не у кратком року и са постојећим распоредом политичких снага.
Јим Јонг Ким, предсједник Свјетске банке је позвао све државе да остану заједно и јединствено налазе одговоре на проблеме глобализације која мора бити настављена. Позив је лијепо звучао, али је више личио на пусту жељу него на реално очекивање.
У односу на мале и сиромашне државе, ове три надинституције нису промијениле понашање. Из њихових извјештаја и посебно прогноза више провијава политичка него ли економска оцјена утемељена на подацима и анализама. Али оне одавно не спадају међу ризике за свјетску економију, па се са њима може поступати по вољи великих и моћних.
Разумије се да у њиховој анализи „ризика од ризика“ има превише једностраности и посвећености интересима Америке и мултинационалних корпорација. Али, будимо реални, оне су створене и попуњене људима којима превасходни циљ није слободна трговина по фер условима и равномјерни развој свих учесника у глобалној економији. Ако је тако, онда се може рећи и да су оне релативно успјешне у остварењу намјере да богатима олакшају наредне приходе, независно од раубовања природних ресурса планете и пораста сиромаштва огромне већине њене популације.
Међународни монетарни фонд, Свјетска банка и Свјетска трговинска организација програмиране су тако да не виде да су управо оне највећи „ризик од ризика“ за свјетску економију.
