Научна студија обухватила је геноме 225 древних људи који су живели до краја последњег миленијума старе ере. Њихова ДНК сачувана је у лобањи, у веома тврдој петрозној кости, објашњава Борић.
„Доказали смо оно у што се сумњало дуго времена, али није било чврстих доказа, да се десила значајна популациона миграција са подручја северозападне Анадолије, данашње Турске, у Европу и да на овом месту, пре свега у Ђердапу, имамо занимљив процес мешања придошлица — земљорадника, са локалним ловцима — сакупљачима. Они су на тим просторима вероватно већ живели хиљадама година, од леденог доба“, каже Борић.
Интеракције популација у прошлости велики су изазов за палеогенетичаре, а ово истраживање је важно јер је прва студија која се тиче разумевања геномске слике југоисточне Европе. Дошљаци изгледају и живе другачије, познају пољопривреду и имају прве житарице, а са собом доводе и стоку. Међутим, о мешању домаћина, ловаца — сакупљача и придошлица из Анадолије не говори само ДНК, каже Борић.
„У Лепенском виру постоје чак особе које су сахрањене на мезолитски начин, нашли смо елементе тог погребног процеса, из чега се види да су то земљорадници, односно дошљаци у Ђердап. Такође, имамо један занимљив скелет са локалитета Падина који има по 50 одсто од оба наслеђа, што највероватније говори о томе да се ради о потомку везе између две индивидуе са потпуно различитим генетским наслеђем из две различите популације“, открива саговорник Спутњика.
Његов тим последњих година ради на још једном важном пројекту на овим просторима, у Врбичкој пећини код Никшића, у сарадњи са Центром за конзервацију и археологију са Цетиња. Трагови коришћења пећине стари су 24 хиљаде година. Пронађен је и људски скелет стар око 3.600 година. Значајан проналазак представљају фрагменти костију мрмота и опрема за лов. У пећини су живели ловци на мрмоте, а ловци — сакупљачи дуго су ловили крупну дивљач, објашњава археолог.
„Иако у италијанским, швајцарским и француским Алпима постоје локалитети где има специјализације у лову на мрмоте, то се све дешава много касније од овога што смо ми нашли у Врбичкој пећини. Мислимо да је у питању еволутивни процес фокусирања на одређене врсте попут мрмота, кога су вероватно лако ловили. Шалим се да је то можда питање лењости тих црногорских ловаца — сакупљача. Било им је лако да улове мрмоте који су живели по тадашњем пејзажу те регије“, каже Борић уз осмех.
Истраживања његовог тима откривају да је Балкан одувек био специфичан регион, да се налази на раскршћу између истока и запада Европе, а први „модерни људи“ на наше просторе долазе пре 40 хиљада година. Археологија, међутим, још није нашла одговор на питање зашто су из плодне Анадолије дошли на подручје данашње Србије, са кога су се касније селили на север Старог континента. Најчешћа претпоставка је да их је на то натерала промена климе.
Борић каже да је тешко рећи колико гена данас делимо са тим људима и да пример мешања становништва које је истраживао најбоље говори у прилог чињеници колико је илузорно говорити о континуитетима по генетској линији од праисторије до данас.
„Оно што се десило накнадно, после неколико хиљада година од њиховог ширења, јесте талас степских популација које долазе са истока из подручја Украјине, Русије, централне Азије. Те популације крајем бакарног доба, око 3.000 година пре наше ере, скоро у потпуности мењају тај популациони субстратум који постоји на европском континенту“, објашњава он.
На крају разговора за Спутњик, Борић каже да је, са научне тачке гледишта, прича о пирамидама у Високом измишљотина, али и тужна прича о нама, јер постоји јако пуно културног наслеђа у Босни, Србији, Црној Гори, на целом простору југоисточне Европе, које је веома богато и значајно.
Борић је докторирао на Кембриџу, две године је био кустос у Музеју Војводине у Новом Саду, а донедавно и стални професор на Универзитету у Кардифу.
