Стремљење ка националној независности и државности, на почетку 20. века, ујединило је двојицу људи дијаметрално супротних погледа на земљу у којој су се рађале основе чехословачког суверенитета.
У Прагу је 28. октобра 1918. године проглашена независност Чехословачке. Први пут у историји су два велика западнословенска народа добила независну државу. Тријумфално се завршила вишевековна борба Чеха против Аустријанаца и Словака против Мађара.
Вековној владавини династије Хабзбурга над Словенима дошао је крај
Историјска традиција савремене Чешке подразумева непрекидни суверенитет земље од 1918. године и у Прагу се на тај јубилеј гледа са великим пијететом. Са друге стране, Словаци, који су традиционално били увређени тиме што су северозападни суседи углавном водили главну реч у заједничкој кући, према јубилеју се односе веома резервисано, па када причају о независности више воле да потенцирају 1. јануар 1993. године. Чехословачка је, фактички, живела свега 68 година — од 28. октобра 1918. до 31. децембра 1992. године, са шестогодишњом паузом током трајања нацистичке окупације у Другом светском рату.
Сепаратистичке тежње распламсале су се код Чеха и Словака на почетку Првог светског рата у који је Аустроугарска ушла у заједничком блоку са Немачком. Победа Централних сила оставила би словенско становништво обесправљеним, док би, са друге стране, пораз Хабзбурга могао довести до остварења чешких и словачких снова и националних стремљења. У Чешкој су почели бројни штрајкови и протести, саботаже и сељачки немири. Чеси мобилисани у аустроугарску војску масовно су дезертирали и предавали се савезничким војскама — првенствено Русима и Србима.
Формирана су два центра која су руководила антиаустријским покретом: унутар империје и у иностранству. У илегали је од 1915. године деловала такозвана „Чешка мафија“, подземна организација која се бавила прикупљањем обавештајних информација у корист Антанте и ширењем антидржавног расположења. Са њом је тесно сарађивао вођа чешке емиграције Томаш Масарик. У кругу његових блиских сарадника били су Едвард Бенеш и лидер Словачког националног покрета Милан Ростислав Штефаник. У фебруару 1916. године у Паризу је основана руководећа политичка организација — Чехословачки национални савет. Само две и по године касније савет се трансформисао у привремену Владу коју је Антанта признала као официјелног представника будуће Чехословачке.
Масарик и остали су за свој задатак сматрали промовисање посебног историјског пута чехословачке „нације“ у очима Велике Британије, САД, Француске и Русије. Позивали су на цепање Аустроугарске. Доказивали су да Чешка и Словачка морају да заузму достојно место на политичкој карти Европе. Подсећали су на традиционално важну улогу Чеха у догађајима на континенту. На пример, управо су инцидент у Прагу и чешка побуна изазвале Тридесетогодишњи рат (1618―1648), после ког је формиран први поредак у међународним односима у новије време.
Супростављене дијаспоре, чешка легија и Масарикова русофобија
Са друге стране, чешки политички представници у Бечу су одбацивали Масариков план о стварању јединствене државе. Они су били за стварање аутономије у саставу империје (јединственом фронту ће се Чеси из царске администрације прикључити тек у јануару 1918. године). Сепаратизам није подржавао ни део буржоазије која се надала да ће имати користи од победе Централних сила.
Идеја да се историјска домовина истргне испод скута Хабзбурга ујединила је довољно велику чешку и не баш многобројну словачку дијаспору широм света. Тако су се и чешки досељеници на југу Русије на почетку рата обратили Николају II са молбом да се формирају национални одреди у оквиру Руске императорске армије у чијем би се саставу борили против Аустријанаца.
„Руски Чеси имају обавезу да дају све своје снаге за ослобођење наше домовине и да буду бок уз бок са својом руском херојском браћом“, стајало је у апелу колониста.
Императору се идеја свидела и такве јединице су формиране, а од марта 1915. године дозвољено им је да примају и бивше чешке и словачке регруте и официре из аустроугарске војске, из редова заробљених и дезертера. Тим јединицама су командовали искључиво руски официри. Већ под привременом Владом јединица је нарасла до величине корпуса са бројношћу од преко 50.000 људи. Контингентом се бавио лично председник Чешког националног комитета Масарик, који је од маја 1917. био у Русији.
Тада је у Русији отворено и специјално одељење коме је дат приоритет. Лидери савета нису сумњали да ће се баш ту решити да ли ће Чехословачка бити суверена или не.
После Октобарске револуције Чехословачки корпус је формално потчињен француској војној мисији. Касније је Масарик објашњавао неопходност те мере кроз финансијску зависност од Париза. У суштини, та легија је сматрана посебном армијом на територији стране државе. Према сећањима учесника Белог покрета, генерала Константина Сахарова, при потписивању формалне сарадње са „Белима“ као савезницима Антанте, Масарик се одрекао сарадње са Добровољачком армијом и активно почео да сарађује са левима — „револуционарним личностима полубољшевичког типа“. У то време Чех је и „Беле“ и „Црвене“ подједнако сматрао „некомпетентним дилетантима“.
Масарик је имао негативан однос према царском режиму и радовао се његовом паду. Позната је његова жестока критика концепције о мисији Русије као спасиоца словенских народа. Чешки национални лидер скептично је гледао на руски народ и сматрао га „мрачним, необразованим и заосталим у односу на цивилизовани свет“.
„У Русији нећете наћи ни комунизам ни социјализам, и то зато јер је руски народ, једноставно, недовољно образован за социјализам“, писао је Масарик чехословачким радницима.
У условима конфузије и грађанског рата, легионари су се дејуре претворили у интервенционистичку војску и Чехословачки корпус је одиграо двосмислену улогу у историји Русије.
Странци су разарали и пљачкали, улазили у сукобе са Црвеном армијом, а у јануару 1920. године иркутском Политичком центру предали су врховног управитеља Русије, односно вођу Белог покрета, адмирала Александра Колчака.
Сам Масарик је отишао из Русије 1918. године у САД преко Владивостока.
„Нисмо се враћали кући празних руку, имали смо нешто опипљиво, своје, нашу армију, прву, праву, нека је екстериторијална, али је део наше будуће државе“, са носталгијом се сећао свог рада у Русији.
Беч је уништио сам себе, Чехословачка је могла да буде формирана
Све у свему, Масарик и остали борци за независност нису морали да уложе неки велики напор. За њих је све сама урадила Аустроугарска која се распадала пред њиховим очима. Двадесет и седмог октобра Беч се обратио Вудроу Вилсону са молбом за преговоре. Чеси су то схватили као капитулацију.
Већ следећег дана Регионални економски комитет је престао да снабдева храном императорску војску. Народне страже су почеле да заузимају владине објекте и да са њих скидају заставе и грбове Аустроугарске, а локални гарнизон је убеђен да не интервенише.
У понедељак 28. октобра Национални савет је званично преузео власт, успоставио сарадњу са прашком полицијом, створио војне јединице, елиминисао претњу интервенције аустроугарске војске и тиме стекао престиж у очима чешке јавности, која га је препознала као врховно национално политичко тело.
Одмах је усвојен и нови закон „О стварању независне државе Чехословачке“. Аутор је био први министар финансија нове Владе, творац чешке националне валуте Алојз Рашин.
Међутим, према томе ће се изузетно непријатељски понети суседна Немачка која је покушала анексију подручја у којима је живело већинско немачко становништво. Само 20 година касније, на истом месту ће почети Судетска криза која је значила комадање и почетак краја Чехословачке у Другом светском рату.
Влада Чешке је званично формирана 14. новембра 1918. године.
„Сви мостови који су нас повезивали са Хабзбурзима су порушени. Династија је изгубила право на чешки трон. Ми, слободно и својом вољом, проглашавамо да је наша држава Република Чехословачка“, објавио је први премијер Карел Крамар који је, за разлику од Масарика, био убеђени русофил, ожењен Рускињом, редовно летовао на Криму, хвалио Русију и сањао о пансловенској федерацији под круном Романових, за шта је у Аустроугарској осуђен на смртну казну, касније замењену затвором са тешким радом.
Масарик је за председника изабран у одсуству, седам дана касније, а тачно после месец дана, стигао је из иностранства и преузео дужност. Сматран оцем нације и са великим култом личности, обављао је функцију до 1935. године када га је заменила још једна велика фигура — Едвард Бенеш.
Ни Крамар ни Масарик нису видели крах државе коју су направили, започет Судетском кризом.
Обојица су умрла само годину дана раније — 1937.
