Зашто ником не смета рушење споменика совјетским војницима

CC BY 3.0 / Vikipedija / Совјетски споменици
Совјетски споменици - Sputnik Србија
Пратите насTelegramOdyssey
У целој Европи постало је модерно да се ревидира историја и да се непобитне историјске чињенице оспоравају и изврћу наглавце, упозорава продуцент Међународног центра за очување и истраживање културно-историјског наслеђа Источне Европе „Меморијал“ Сергеј Глушченко поводом праве помаме уклањања совјетских споменика у источној Европи.

У Варшави завршавају демонтажу споменика Захвалности Црвеној армији, након што је ове јесени у Пољској ступио на снагу закон о забрани пропаганде комунизма или било ког тоталитарног поретка, који предвиђа уклањање совјетских споменика. Таквих је у тој земљи више од 450, од чега су 230 споменици војницима Црвене армије.

„У Европи се данас дешавају необјашњиви догађаји и метаморфозе — у Украјини, Пољској, Прибалтику“, каже Сергеј Глушченко и додаје да се на то мирно гледа. Он подсећа да се у Летонији одржавају маршеви есесоваца, док у Летонији за концентрациони логор Саласпилс кажу да је био само „радни логор“.

„Логор у коме је страдало на десетине хиљада људи, махом деце, парламент Летоније је прогласио радним логором. Како се испоставља, тамо су само распоређивали људе на посао и није било никаквих жртава. А историјске чињенице кажу да је тамо умрло на хиљаде деце чију су крв узимали за рањене немачке војнике“, констатује са жаљењем Глушченко.

Харков - Sputnik Србија
Срушени комунистички споменици у Харкову

Као још један шокантан пример недопустивог прекрајања историје наводи и уклањање споменика совјетским војницима који су погинули у тенковској бици у Литванији, који је прво пре неколико година оштећен у експлозији, а сада и булдожером сравњен са земљом.

Било је и покушаја да се прикаже да су фашисти победили чувену Панфиловску дивизију код Прохоровке у Московској области, у херојској бици новембра 1941. године. 

„Кажу, није ни било Панфиловске дивизије него ју је измислила совјетска пропаганда. Али постоје сведочења људи који су преживели ту битку, њих тројице, постоје и гробови“, наводи Глушченко.

Он подсећа да је совјетска Црвена армија била вишенационална, да се у њој нису делили по томе ко је одакле већ су сви били браћа која су се објединила око заједничког циља победе над фашизмом.

Циљ наше и осталих невладиних организација, истиче саговорник Спутњика, треба да буде да се боримо да се то не заборави. 

Центар „Меморијал“ недавно је, на дан 75. годишњице устанка у пољском концентрационом логору Собибор, у оквиру пројекта „Очување историје пружања отпора у логорима“, организовао обележавање тог датума у Народном музеју у Нишу, делу који припада меморијалном комплексу „Црвени крст“.

​Манифестација је почела полагањем венаца и цвећа на два споменика, затим је приказан уметнички филма „Собибор“, одржано предавање на тему „Историја устанака у логорима“, а на крају су учесници пустили сто балона у част сећања на жртве нацизма.

Како каже Глушченко, жеља је била да се покаже да и Србија памти те тужне догађаје. А да је тако показује и манифестација Бесмртни пук, која је ове године одржана у Србији трећи пут.

Глушченко, који је координатор Бесмртног пука за Србију, каже да практично свуда у Србији ова организација наилази на велики одјек.

„Прошле године и 2016. Пук смо успели да организујемо само у Београду и Бањалуци, а ове године сасвим неочекивано — мада је постојао план ширења — Пук је одржан у чак седам градова и то углавном захваљујући иницијативи самих Срба и српских удружења, ветеранских организација. Очекујемо да ће се наредне године прикључити бар још 3-4 града“, каже Глушченко.

Према његовим речима, још једна иницијатива Центра „Меморијал“ је и да се у априлу 2019. организује заједничка руско-српска акција која би била посвећена тражењу гробова несталих војника.

„Жеља нам је да заједно са покретом за трагање Русије организујемо камп, засад не знамо на којој тачно локацији, и да покушамо да нађемо гробове војника. А подаци које смо прикупили говоре о великом броју војника чија тела нису пронађена и који нису сахрањени уз почасти. У Србији притом нема ниједног одреда за трагање“, објашњава Глушченко

Он се на крају захвалио на подршци Архиву Београда, Архиву Југославије, Министарству одбране Србије, као и Спутњику, који је, како је истакао, пружио медијску подршку акцији Бесмртни пук. 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала