Према његовим речима, овако нешто нису очекивали чак ни они који су сматрали да је време да Меркелова оде, будући да је сама Ангела Меркел одувек инсистирала на томе да канцелар треба да буде и шеф партије, у овом случају ЦДУ.
„Са друге стране, овај потез Ангела Меркел очигледно је повукла с намером да на место шефа ЦДУ постави неког кога она жели и да му да довољно простора да до наредних избора, па макар они били и ванредни парламентарни, успостави свој профил према бирачима и покуша да задржи ЦДУ на власти и када ера њене владавине буде званично окончана, односно када она оде са места канцелара“, објашњава Радичевић.
И Владислав Белов, шеф Центра за немачка истраживања Института Европе Руске академије наука сматра да је одлука Ангеле Меркел да се не кандидује за шефа ЦДУ, нити за идућег канцелара, донета у интересу партије.
„Она тиме показује да се не држи грчевито за позицију, већ показује да је спремна да уради све како би се консолидовали партијски редови и како би престале унутар партијске расправе. Једна од тих дискусија се тиче њене одлуке о миграционој политици. Партија, дакле, мора да покаже да је извукла поуке из кризе у којој се нашла, а што су показали резултати избора у Баварској и Хесену, посебно имајући у виду да је сестринска партија ЦСУ оптужила Ангелу Меркел да се није довољно потрудила како би они постигли боље резултате“, напомиње Белов.
Како каже, ЦДУ теоретски може да замоли Маркелову да остане, односно да се поново кандидује на место председника.
„Њена лојалност партији ће је вероватније навести да учини све да изведе партију из кризе. Осим тога, требало би имати у виду њену изјаву да ће учинити све да велика коалиција опстане до тренутка када ће канцеларка отићи са свих позиција. Дакле, пред Меркеловом је још пуно посла, али је најважнија порука да она остаје на месту федералног канцелара до 2021. године“, каже Белов.
Према оцени Дмитрија Солоникова, директора Института савременог државног развоја, могуће је да би ново лице на челу партије или нови приступи главним проблемима довели до неке позитивне промене, тим пре што многи сматрају да одговорност за губитак добре репутације Хришћанско-демократске уније и сестринске баварске партије Хришћанско-социјалне уније лежи управо на Ангели Меркел.
„Одлазак Меркелове са чела партије значи да ће доћи до дубоких и озбиљних промена, ревизије главних унутрашњих концепција, али и одређених промена у спољној политици. У том смислу биће важно ко је на челу партије, какав ће бити општи политички вектор странке, али и како ће се решавати миграциона политика. Наравно, европска политика, као и однос према САД неће бити ништа мање важни, а очекују се и одређене промене у политици према Русији“, указује Солоников.
На питање ко би могли бити главни кандидати за позицију шефа Хришћанско-демократске уније, позиције коју је последњих 18 година суверено држала Ангела Меркел, Радичевић каже да ће се борба највероватније водити између три политичке фигуре.
„Сасвим је сигурно да је генерална секретарка ЦДУ Анегрет Крум Каренбауер избор Ангеле Меркел и извесно је она жели да управо ову политичарку прогура као своју наследницу. Будући да је она идеолошки више везана за центар и да би могла да настави оно што је Меркелова иначе урадила са партијом, мало је померила ка центру. Други кандидат је Армин Лашет, премијер покрајине Северна Рајна-Вестфалија, који је такође близак Ангели Меркел, али не тако као Анегрет Каренбауер“, објашњава Радичевић.
Како додаје, трећи кандидат је актуелни министар здравља Јенс Шпан, на кога гледају као на некога ко би могао поништити наслеђе немачке канцеларке.
„Он је млади лав веома конзервативног опредељења и врло критичан пре свега према мигрантској политици Ангеле Меркел у протеклим годинама. Он заправо заступа ставове који више личе на ставове ЦДУ у време Хелмута Кола. Верујем да ће се главна борба заправо водити између њега и политичарке на коју, чини ми се, канцеларка типује — актуелне генералне секретарке ЦДУ Анегрет Крум Каренбауер“, закључује Радичевић за Спутњик.
