Волкан је недавно био гост Београда, где је представио своју књигу „Имигранти и избеглице“ (Clio). Боравак на Балкану за њега је и прилика да још једном уживо види све оно о чему, као професор на Универзитету Вирџинија и аутор више од 50 књига, већ деценијама пише.
Управо на Балкану, наиме, у последњих 30 година преломила су се практично сва важна идентитетска питања која су у центру Волкановог интересовања: међуетнички сукоби, ратови између држава, избеглиштво…
Волкан је још као дете, одрастајући у турском делу Кипра, имао прилику да из прве руке види како изгледа сусрет с мржњом и конфликтима који из ње проистичу. Због смрти блиског пријатеља с Кипра управо је и одлучио да се посвети психијатрији, а посебно проблему жалости и туге. Међутим, један други сусрет, с групом Руса, био је тај који му је променио живот и отворио му врата за оно што ће касније постати његово животно дело — психијатријско посредовање у светским конфликтима. До овог сусрета је дошло у САД, где је Волкан основао центар за решавање конфликта.
„Руси су за Американце били као ђаво с роговима и репом. А онда је Америку, после сусрета Регана и Горбачова, посетила група од пет психијатара из СССР-а. Када сам био у хотелу, видео сам ружичасти папирић на ком је била порука којом су ме организатори скупа замолили да их дочекам, јер нису знали шта с њима да раде. Тада ми се променио живот. Сишао сам доле и видео петорицу људи који су сви пушили цигарете. Један од њих ми се обратио и рекао: ’У реду, разговараћемо с вама, али прво нам треба много пива!‘“, каже кроз смех Волкан.
Епилог је био потпуно неочекиван. Месец дана касније, совјетска Дума и његов мали центар склопили су уговор којим је први пут покренуто заједничко психолошко проучавање совјетско-америчких односа.
Уследио је мукотрпан рад на решавању неких од најдужих светских конфликата, међу којима су они на Кавказу (Грузија и Јужна Осетија), Балтику (балтичке земље и Русија), Балкану (Србија, БиХ и Хрватска), Блиском истоку (Палестина и Израел).
Током петогодишњег психотерапеутског рада у Естонији, Волкан је за исти сто ставио Естонце и Русе, како би покушао да дође до психолошке позадине велике мржње према Русима која је постојала међу Естонцима.
Као пример је навео случај брода „Естонија“, који је пловио између Естоније и Финске, а који је годинама имао капетана руског порекла. Када је дошла независност, они су дали отказ Русу и довели Естонца. Брод је на првом путовању с новим капетаном потонуо! Волкан каже да је у тој трагедији садржана сва комплексност естонске колективне психологије.
„Естонци нису схватили да је најопаснија ствар коју су урадили то што су развили такав национални идентитет. Плашили су се да ће опет изгубити независност. А чим су добили независност, пали су у депресију. Гледао сам Естонце који су током разговора с Русима буквално мењали боју и постајали црвени и љубичасти у лицу. Овај процес је трајао, а од нас су очекивали решење. Мој задатак је био да покушају да разумеју шта се дешава“, прича Волкан.
Волкан наводи да се у Европи тренутно води велика дебата о избеглицама, јер једни према њима шире руке и дочекују их пријатељски, док други у њима виде људе с ножем у руци који желе да поцепају платно њиховог националног идентитета. Између ове две групе, каже Волкан, стоје јаки политички лидери.
Као пример он наводи Словенију, у којој је једно време боравио, где је један његов пријатељ психијатар примио у кућу дечака из Авганистана како би му помогао да се бори с траумом избеглиштва.
„Али, Словенија има два милиона становника. Ако дође милион избеглица, нема више Словеније! Зато питање миграција има озбиљне политичке и економске последице. Како се Словенија поставила? Прихватили су хиљаду избеглица и добро се брину о њима. Улога психијатрије је да открије где се ту завршавају реални страхови, а где почињу умишљени“, каже професор Волкан.
Доктор Волкан већ деценијама живи у Шарлотсвилу, граду који се током последњих неколико година нашао у центру новог „расног рата“ у САД. То искуство му је и помогло да схвати како је постало могуће да на чело Америке дође лидер попут Доналда Трампа.
„С једне стране, имате невероватан технолошки напредак. Имам унуку од 22 месеца и ја очекујем да ће она када порасте притиском на дугме моћи из Шарлотсвила да дође до Београда за 10 минута. С друге стране, ту је питање идентитета. Када сам одрастао на Кипру, видео сам само два човека црне боје коже. Сада? Студенти из Африке и Кине су свуда. Свет се мења невероватном брзином, и зато се широм света отвара метафоричко питање: ’Ко смо ми сада?‘ Ви овде то знате боље од било кога другог после распада Југославије. У глобализацији се овако генерализована ситуација отвара као психолошка мотивација за бирање лидера попут Трампа. То се не дешава само у САД, јер сви сада желе да знају ’шта смо ми сада‘. А Трампов одговор је био: Подићи ћу зид око тог питања. Широм света је до данас подигнуто 70 нових зидова. Зашто? Зато што су то психолошке границе и зидови. У Америци је све постало запаљивије после 11. септембра, јер је претња постала стварна. Тако је у Америци настао нови систем у којем црнци, муслимани, Мексиканци нису пожељни“, каже Волкан.
Америку под Трампом могуће је схватити и ако се има у виду једно веома лично Волканово искуство из времена када је био млади стажиста у америчкој државној болници.
„Тамо није било белих пацијената, а лекари су шетали около с бичевима у рукама. Да подсетим, ово се није дешавало пре 100 година, него такорећи јуче!“, каже Вамик Волкан.
