Уз честитке председнику Вучићу за добијање руског ордена који се не даје често и значи много, замолили смо га да нам каже како види гест руског председника.
— Када сам чуо за ту могућност, био сам врло поносан. Владимир Владимирович није човек који често даје такво ордење и ја нисам председник који воли да дели одликовања. А када погледате ко је добио Орден Александра Невског од Срба — Александар Карађорђевић, Никола Пашић, пре тога Сава Владиславић… Бити са таквим људима је огромна част, лично за мене, али то је и огромна част за Републику Србију.
Да будем искрен, још не верујем сасвим, мада сам са званичног места добио потврду, да је могуће да добијем Орден Александра Невског. Ја ћу да сачекам средину јануара када председник Путин долази у Београд. Имам на зиду своје радне собе две ствари: Орден Републике Српске и титулу почасног доктората МГИМО. На другом мањем зиду имам 50 таквих ствари, али на том главном само ове две ствари и ту ће доћи Орден као трећа ствар и то уколико се покаже истинитим да такав орден могу да добијем.
Шта то Русија цени у политици коју водите, па сте заслужили овако високо признање?
— Уз чињеницу да добро познајем председника Путина, да сам почаствован чињеницом да сам га видео више пута него сви остали људи у Србији заједно, дакле из свих претходних периода, мислим да је разлог позиција Србије као независне државе у изузетно тешким околностима. Чињеницом да је Србија успела да сачува своју независност, сувереност у одлучивању, да Србија када каже да неће да уведе санкције Русији, или када каже да је на европском путу, или када каже неће у НАТО, да Србија то мисли и да уме да одржи ту позицију. Ја сам веома срећан што председник Путин поштује такву позицију Србије. Ми смо територијално и бројчано мала земља и мали народ, што не значи да је наш дух мали. Напротив, он је велики и значајан и за Европу целу и, да не претерам, за човечанство. Али смо мали у мерљивим стварима.
Да ли је лако одржати такву позицију у ситуацији кад се она разликује од ставова многих светских моћника?
— И издржати све тешке притиске, чувати земљу на ветрометини путева и правити динамични прогрес, као што га Србија прави, по признању и речима свих других — наравно, наш народ је увек незадовољан, жели брже, жели више, што није некад ни реално ни лако — али све то успевамо. Ја мислим да је то кључни разлог зашто председник Путин указује овакво поштовање Републици Србији. Мислим да он добро разуме, за разлику од многих и у Србији и у Русији који би увек желели да виде нешто друго, мислим да председник Путин перфектно разуме позицију Србије, зна колико је она тешка и сложена, зна колико није лако великој и моћној Русији, онда можете да мислите у каквој је позицији малена Србија.
Било је још ситуација када је Путин показао свој однос према Србији…
— Био сам 9. маја његов почасни гост заједно са премијером Нетанијахуом на Паради победе и Бесмртном пуку. То је част која се указује једном у животу. Ја сам срећан што сам ту част могао да примим. Да вам говорим сасвим лично каква је реакција мога оца, мислим да је најсрећнији на свету због оног што је јуче могао да чује. Јер је његов отац пре него што су га усташе убиле — а био је међу најбогатијима, имао је два камиона у то време — желео да на свом најбољем ђогату оде до Москве. Није разумео колика је то даљина, па се зауставио негде код Добоја, схватио је и вратио се назад. Ставио је све благо које је имао у бисаге, желео је само да посети Москву…
Данас сте се срели са Србима са Косова. О чему сте разговарали?
— Што се тиче данашњег разговора са Србима, приоритетна тема је била економско сналажење и јачање. Ми данас имамо новца. Нама више новац није проблем, али ја не могу да вас лажем и да вам кажем да ће у Велику Хочу да оде инвеститор који ће да запосли Србе. Неће, људи! Неће нико. Ми морамо то да држимо и помогнемо одавде као држава. Инвеститоре као држава можемо да одведемо на север Косова или на онај део што се наслања на централну Србију. То вам је Велико и Мало Ропотово, Ранилуг, овамо до Прилепнице, Шилово… Све друго неће зато што морају да поштују два система, чак и на овај начин, и то ћемо да постижемо великим субвенцијама, великим државним подстицајима, дакле финансијским. То могу само наши привредници. Странци ће се за то тешко одлучивати, веома тешко, и ту не треба нико да има илузије… Овде говорим о државној подршци нашем народу на КиМ, која мора да буде још већа и још снажнија. Од изградње најмодернијег клиничког центра у Митровици, од изградње два или три моста, који ће да повезују српска места, српска насеља, наравно, проналажење начина да се људи запосле — до изградње читавих стамбених насеља. Многе ствари можемо да помогнемо и да урадимо и то можемо тек данас када имамо више новца.
Да ли ће то помоћи да се осећају боље и да живе боље?
— Да ли ће ти људи имати сладак живот без обзира на то? Неће, тежак је то живот и зато сам захвалан што су опстали на својим огњиштима, јер чувају ту лучу српскога рода, а морамо да помажемо, и помажемо, јер треба да знате да наставник у Лешку има значајно већа примања, него наставник у Врању јер дајемо посебан косовски додатак. Спреман сам да разговарамо да га повећамо, да га појачамо, јер то можемо да платимо, али не знам да ли ћемо и колико тиме остварити боље резултате, јер се враћам на оно — веома, веома сам уплашен због албанске одлучности, или да то преведем на српски језик — изненађен сам одлучношћу многих из света да нас доведу пред свршен чин и да нам кажу: „Сад више немамо о чему да преговарамо, више немамо о чему да разговарамо. Овако Срби, како сте прошли са Интерполом, како сте прошли са косовском војском, то вам је судбина и то ће вам се догодити“.
Медији су ових дана препуни нагађања шта нам доносе бројни представници западних сила. Читала сам данас новине у којима пише да је Болтон у Русији са Лавровом договорио некакво решење и сад је на нама отприлике да га прихватимо.
— Моје нису такве. Ја сам добио поруку Сергеја Лаврова.
Ни моје. Према мојим изворима, Срби су заправо тражили подршку Русије за неко своје решење…
— Први пут смо пред председником Путином разговарали, први пут је званично на састанку Џон Болтон покренуо то питање и ја сам обавештен од стране господина Лаврова о томе. Он није рекао да је господин Болтон био некоректан, али је поновио недвосмислену позицију Русије, коју је председник Путин изнео последњи пут у разговору са мном.
Да неће бити решења без Срба?
— Да, али је суштина у томе да ми се чини да неки људи у једном делу света мисле како је то све отприлике завршено, само неко треба да седне да нешто потписује. Пошто не постоји нико ко би то знао боље од мене колико смо близу или далеко, ја вам кажем да смо веома, веома далеко, нажалост. Што се тиче брзине одлучивања, ја бих волео да ми сутра можемо да пронађемо компромисно решење, али то неће бити случај. А да ли још некоме из геополитичког разлога жури или не, то и оно што мислим, не бих смео јавно да говорим и коментаришем. Некакво компромисно решење, за које сматрам да је много далеко, значило би много за Србију, али управо зато ми се чини да сви ови потези и све ово што ће се збивати у новембру води у супротном смеру.
Бојите ли се да ће, као много пута раније, велике силе решити наш проблем без нас? Ја не верујем у могућност да Русија пристане на нешто што јој Америка предложи мимо наше воље, али могу ли покушати да нашу неку варијанту изведу мимо Русије и да нам кажу да је од сутра ту зид, граница…?
— Као што није могуће направити решење без Америке, свакако је немогуће направити решење без Русије. Свакако је немогуће без Европске уније, а посебно је свима немогуће без Србије. То све мора да се увеже и зато кажем да нисам превелики оптимиста, иако је јасно да бих желео да постигнемо компромис. Како мисле да направе договор без Русије? Како ће то да изведу у Савету безбедности УН, у Генералној скупштини? Нема начина. Није моје да кукам, ни да се жалим. Сваки дан имамо веома тешке разговоре око Косова, и то постаје све теже.
Можете ли нам рећи зашто је одједном максимално интензивиран притисак на нас да донесемо одлуку о Космету онако како се то њима допада. Сведоци смо свакодневног ходочашћа западних званичника који траже само једно — да признамо Косово?
— Да покушавају да нам наметну решење, то је чињеница… Није моје да кукам и да плачем и да се жалим. Али сваки дан имамо веома тешке разговоре о Косову и то постаје све теже. Само се надам да ће људи разумети да је важније од свега да смо успели да сачувамо мир, а то смо успели и кроз разговоре. То је важан део дијалога, макар он и не донео испуњавање обавеза друге стране. Људи нам нису гинули, осим у инцидентима. Успевамо да сачувамо наше људе на Косову и Метохији и то је најважније. Рекао сам да сам уплашен за оно што ће бити, али то је ружичаст поглед на оно што стварно осећам. Имам огромну забринутост уз велики и огроман страх, не за себе, већ за наш народ и нашу земљу.
Очекујете ли да се 11. новембра у Паризу, где ћете разговарати и са најважнијим светским лидерима, покрену и неки озбиљнији разговори о Косову? Може ли то бити и зачетак неке будуће међународне конференције о судбини јужне српске покрајине?
— У Паризу ћу се видети са светским државницима. Спреман сам, а још немамо никакву потврду тога, да разговарам са Тачијем ако неко жели да организује тај сусрет и на маргинама. Тај посредник мора да буде ЕУ јер смо ми раније пристали на такву врсту покровитељства. То би могао, на пример, да буде и француски председник. Али, да ће тај сусрет довести до решења, то није могуће. То је толико нереално да просто не могу ни да коментаришем.
Можемо ли да разбистримо спекулације о томе шта сте разговарали у Москви са председником Русије Владимиром Путином? Појавила су се медијска „сазнања“ да сте ви предложили поделу Косова, а он рекао да то не долази у обзир…
— Никад нећу говорити о томе шта причам са председником Путином у четири ока.
Видело сте да сте са састанка изашли задовољни…
— Веома задовољан. Мој први сусрет са Путином био је још у Сочију када сам био са тадашњим председником Србије Томиславом Николићем и премијером Ивицом Дачићем. Руси су, одмеривши односе политичких снага у Србији, одредили и формат да буду и три званичника Русије са њихове стране. Од тог тренутка до данас, по питању Косова и Метохије увек смо се добро, добро, разумели. То је све што имам да кажем.
А шта кажете Путину кад вас пита: Шта Србија заправо жели кад је реч о Косову и Метохији?
— Ја му кажем шта желимо. То је оно да добијемо највише што можемо за свој народ и државу, а да изгубимо најмање што морамо. О детаљима не могу да говорим. То је један од разлога што могу да говорим и са председником Путином и са осталим државницима. Што никада у јавност неће процурети детаљи са наших састанака. Можете да мислите шта би се све појављивало у штампи да неки други имају част да добију Орден Александра Невског. Мој посао је да радим за земљу, а тада приче са Путином не могу да иду у јавност.
Шта очекујете од Путинове посете Србији средином јануара? Очекујете ли да то буде више од званичне, државничке посете?
— Очекујем много важних ствари и много важних споразума. Пре свега из области економије, енергетике, инфраструктуре, верујем, и политике. Ми смо стопроцентно зависни од руског гаса. Ја не знам какви ће даље бити односи Русије са Украјином. Супер ако су се договорили са Меркеловом да гасовод иде у једном или два смера, али мој посао је да покушам да обезбедим да у Србију несметано тече гас. Јер то је услов нашег развитка у будућности. Ми сада тражимо три милијарде кубних метара гаса, а за седам-осам година тражићемо пет милијарди. Јер то је основ за индустријализацију Србије. Када направимо гасовод и две гасне станице, неупоредиво ћемо брже да се развијамо. Очекујем одличне резултате и мислим и да ће председник Путин бити задовољан. Када сам упознао Путина на састанку у Сочију били смо приморани да слушамо представнике руске државе, наравно да о томе није говорио председник Русије, како Србија не плаћа своје обавезе. Данас, ми не дугујемо ни динара. Све обавезе испуњавамо. Ми смо кредибилан партнер. Више нисмо неко коме треба помоћи, са нама се склапа посао. Са Русијом желимо још снажнију, бољу и успешнију сарадњу. И имаћемо је по свим другим питањима, укључујући политичка и економска.
Верујете ли да одлазак Ангеле Меркел, а знамо да је цените, може донети бољитак за Србију пошто се она отворено залаже за независно Косово?
— Плашим се да не. И то нема везе са нашим личним односом. Немам право да будем личан. Не размишљам о томе да ли волим и не волим некога. Тај неко је значио Србији. Не заборавите кризу коју смо имали са Хрватском и неразумљиви гест премијера Хрватске Милановића, који је увео санкције Србије кад је први пут видео мигранта на граници своје земље. Рекао је: „Што их не терате у Мађарску?“ Па како да их терам кад су Мађари поставили зид и ставили водене топове и бодљикаву жицу. Да тада није било Ангеле Меркел, ко зна како би се сукоб Србије и Хрватске завршио. То, дакле, није лична ствар.
Значи, не мислите да због промена у Немачкој за нас долази боље време?
— Не мислим. Да вам поставим контрапитање пошто знам да Спутњик уме из другачијег угла да анализира ствари. Имамо ускоро изборе за европски парламент. А каква ће позиција Србије да буде ако се сви удруже против коалиције народњачких и десних конзервативних странака. Ако се удруже либерали, социјалдемократе, зелени, социјалисти, комунисти и остали. Каква ће нам онда позиција бити. Боље да не дајем одговор. Ако се ово деси, а ствари иду у овом смеру, шта ћемо онда?
Цео интервју погледајте у видео-прилогу или слушајте на радију у 21 сат.
